Napisao: Džems Šriv
Fotografija: Kris Džons

Svako voli dobru priču, a ova će sigurno biti najveća od svih. Započinje u Africi sa grupom lovaca sakupljača, kojih je verovatno bilo tek nekoliko stotina. Završava se nekih 200.000 godina kasnije sa šest i po milijardi njihovih potomaka rasprostranjenih po celoj planeti, koji žive u miru ili ratu, veruju u hiljade različitih bogova ili ni u jednog, a lica im obasjavaju i logorske vatre i monitori računara.

Međuvreme je ispunila neizmerna saga o opstanku, seobama, izolacij i i osvajanjima, čiji se najveći deo odvija u praistorijskoj tišini. Ko su bili ti prvi moderni ljudi u Africi? Šta je to pre 50.000 godina primoralo grupu njihovih potomaka da napuste vlastiti kontinent i prošire se po Evroaziji? Kojim su se putevima kretali? Jesu li se usput ukrštali sa ljudskom vrstom na nižem evolucionom stupnju? Kada je i kako čovek prvi put stigao do američkih kontinenata?

Ukratko: odakle dolazimo? I kako smo stigli ovde gde smo danas?

Decenijama su jedini tragovi bili retko porazbacane kosti i artefakti što su ih naši preci ostavljali za sobom na svojim putovanjima. Međutim, u proteklih dvadeset godina naučnici su zapise o pradavnim seobama ljudi pronašli u DNK današnjeg čoveka. „Svaka kap ljudske krvi sadrži istoriju napisanu jezikom naših gena“, kaže populacijski genetičar Spenser Vels, stalni istraživač National Geographica.

Ljudski genetski kod, ili genom, čini da ljudi širom sveta nose 99,9 posto zajedničkog. Preostali deo DNK je ili odgovoran za naše pojedinačne razlike, na primer boju očiju ili sklonost prema izvesnim bolestima, ili nema jasnu funkciju. Vrlo retko se u nekom od tih odsečaka bez posebne funkcije mogu pojaviti slučajne, neškodljive mutacije, koje se zatim prenose na sve potomke te osobe. Generacijama nakon toga, pronalaženje iste mutacije, ili markera, u DNK dveju različitih osoba pokazuje da one imaju zajedničkog pretka...