„Veselo srce veseli lice, a žalost u srcu obara duh. Srce razumno traži znanje, a usta bezumnih ljudi naslađuju se bezumljem“, piše u Pričama Solomunovim.
Nije potrebno obrazlagati važnost organa neophodnog za održavanje života. Ali, možemo da se osvrnemo na značaj koji je srcu pridavan tokom istorije čovečanstva.
Drevna egipatska civilizacija, čiji se „ambasador“ Nesmin predstavio javnosti u ovom broju srpskog izdanja National Geographica, srcu je pripisivala funkcije koje danas najčešće pripisujemo mozgu. Stari Egipćani su smatrali da srce omogućava svaku spoznaju i shvatali ga kao središte razuma, osećanja i volje. Imao sam priliku da vidim Nesminovo sačuvano srce i uverim se u posvećenost drevnih balsamera da sačuvaju ono što je Nesmina činilo čovekom. Hrišćanstvo srce vidi kao simbol osećanja, posvećenosti i vere, kako kroz Stari, tako i kroz Novi Zavet. Islam srce doživljava kao višeslojno mesto duhovnosti i kontemplacije. U Indiji srce sa različitih aspekata predstavlja Atmanovo mesto u čoveku. Asteci su smatrali da je Sunce prolazeći blizu Zemlje, na svom noćnom putovanju kroz donji svet, izgubilo snagu i pretvorilo se u skelet, te se moglo osnažiti samo krvlju iz srca ritualno žrtvovanog čoveka… Primeri se nižu, uključujući tu i likovno banalne i manje banalne stilizacije kroz istoriju umetnosti, ali može se zaključiti da je u svakoj kulturi srcu pridavan poseban značaj.
Ljudsko srce je savršen organ. Ne morate biti iste vere, rase, nacije, niti političkih uverenja da bisete mogli da čujete kako kuca nečije srce.
Novi komentari