Napisali: Miomir Petrović i Branislav Anđelković
Snimio: Vladimir Tatarević

Lavirinti civilizacije i nepojmljivost prirode predstavljaju vanvremenskog protivnika pred kojim svi pomodni trendovi bivaju kratkog daha.

U prilog ovome govore bar dve priče, obe započete 1888. godine: dugovečni National Geographic i recentna sudbina Beogradske mumije.

U bogojavljenskoj noći 1888, dok je plovio Sueckim kanalom, zagledan u zvezdano egipatsko nebo sa krova prekookeanskog parobroda „Austral“, osamdeset dvogodišnji plemić, mecena, svetski putnik i putopisac Pavle Riđički uputio je molbu boginji sudbine: „Ne preseci mi još konac života, da se malko i u budućem veku obazrem! Oh, kako mi Faraonove i Kleopatrine zvezde fantaziju rasplamteše!"

Sa daleka puta nije se vratio sam. Deo drevne fantazije, staroegipatsku ljudsku mumiju, Pavle Riđički doneo je sa sobom u Beograd „da narod pouči o jednom naročitom običaju starih Misiraca“.

Mumifikovane ljudske ostatke, zajedno sa drvenim kovčegom, Riđički je kupio u februaru 1888. godine u Luksoru. Poklonio ih je beogradskom Narodnom muzeju, u koji su dopremljeni jula iste godine. U avgustu je mumija prvi i poslednji put samostalno izložena. Obećavajući muzejski početak, nažalost, sledila je nevesela hronika sačinjena od zaboravljenog donatora i neodgovarajućeg čuvanja i prezentovanja mumije, koja kao da je pratila sve društvene, naučne i političke mene XX veka na Balkanu.

Dr Branislav Anđelković, docent na Katedri za arheologiju Bliskog istoka Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže: „Često me pitaju kada ćemo da razmotamo mumiju. Odgovor je jednostavan - nikad. Razmotavanjem mumije dobili bismo samo beskrajne metre lanenih ovoja, parčad smolaste materije i žalosnu hrpu kostiju. Možda još poneki amulet. Mumija bi bila praktično uništena. Sreća u nesreći je da su ranija oštećenja zatečena na mumiji. Teško je precizirati kada su tokom zadnjih 2300 godina ona nastala. ’Idealna’ su jer omogućavaju njeno potpuno proučavanje, bez ikakvih invazivnih zahvata. Sve što smo do sada radili nije narušilo integritet eksponata. Čak će i svitak papirusa biti moguće izvaditi pažljivim i preciznim postupkom, kroz postojeći otvor na mumiji. Razmotavanjem mumija gubi svoju tajnu, a ona je najveći čovekov korak ka večnosti. U dobu transparentnosti, branim to dragoceno pravo na tajnu.“