Nafta uništava sve na jugu Nigerije: izliva se iz naftovoda, zagađuje zemlju i vodu, prlja ruke nezasitim političarima i generalima dok se u njihove džepove sliva profit. A zatrovala je i ambicije mladih ljudi, koji će pokušati sve kako bi dobili deo kolača: pucaće, dići će naftovod u vazduh, kidnapovaće nekog stranca.
Ova siromašna afrička zemlja dobila je šansu za ogromno i iznenadno bogatstvo, i trebalo je da doživi procvat. Vizije blagostanja preplavile su Nigeriju, baš kao i nafta koja je 1956. godine prvi put šiknula iz močvarnog tla delte reke Niger. Svetsko tržište je bilo žedno nigerijske nafte, „slatkaste“ tečnosti s niskim procentom sumpora, zvane Bonny Light, koju je lako preraditi u benzin i dizel. Sredinom 70-ih Nigerija je postala članica organizacije OPEC (organizacija zemalja koje izvoze naftu) i državni budžet je nabujao od „petrodolara“.
Činilo se da je sve moguće, ipak sve je pošlo naopako.
Zbijene i prenaseljene straćare okružene đubretom nižu se kilometrima. Crni dim kulja iz klanice na otvorenom i valja se preko krovova. Ulice su izrovane. Opasne bande tumaraju školskim dvorištima. Skitnice i prosjaci opsedaju vozila koja u dugačkim redovima čekaju benzin. Reč je o Port Harkurtu, žili kucavici nigerijske naftne industrije, glavnom gradu države Rivers. To je srce naftnih rezervi, većih od rezervi Sjedinjenih Država i Meksika zajedno. Ali, umesto da cveta, Port Harkurt vene.
U nekim delovima delte Nigera nafta i dalje predstavlja čudo. U sirotinjskom ribarskom selu Ovejkorogba na reci Nan, gde desetočlane porodice spavaju u jednoj prostoriji ispod slamnatog krova koji prokišnjava, nada je uskrsnula pre godinu dana u obliku kineskih naftnih stručnjaka. Otišli su ne našavši naftu, ali stanovnici Ovejkorogbe žele da se vrate, uvereni da će dobiti svoj ćup sa zlatom. Ako neki prolaznik upozori meštane da je nafta u Nigeriji prokletstvo, pogledaće ga i reći: „Mi želimo naftu. Sve će biti bolje.“
Napisao: Tom O’Nil
Snimio: Ed Kaši
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#4) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari