Večan kao Tibar, plodonosan kao Nil, ljubljen kao Volga, veličanstven kao Misisipi, živahan poput Rajne… Drevni Tračani zvali su ga Istros, Skiti – Mataos, Grci – Dunavius, Rimljani – Danister i Danubius, Nemci ga zovu – Donau, Mađari – Duna, Rumuni – Dunarea, Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci – Dunaj, a Hrvati, Bugari i mi – Dunav.
Nema reke na našoj planeti sa toliko atributa i imena, što navodi na zaključak da je Dunav oduvek bio gostoljubiv i naklonjen onima koji su dolazili i na njemu gradili svoju istoriju. Koliko je bio inspirativan kompozitorima i pesnicima, posebna je priča…
U ogledalu moćne reke vidi se prošlost naroda koji su nekada živeli ili danas žive sa njom. Još je Herodot o Dunavu pisao sa poštovanjem, kao o „najvećem među rekama“, a Hesiod kao o „bratu Nila“. Imali smo sreću da naši preci pronađu lepo mesto za život, jer je najatraktivniji tok Dunava upravo u Srbiji, u delu koji prolazi kroz Đerdapsku klisuru, gde Gvozdena vrata čuvaju kulturno blago taloženo vekovima.
Kao i reka, i kosmos ima svoj tok. Zvezde nam uvek izgledaju iste i nepromenjive, ali naš život je samo treptaj oka prema životu zvezde. Danas nam je omogućeno da na nebu posmatramo njihovo rađanje i smrt, da budemo svedoci večne igre Erosa i Tanatosa u našoj i drugim galaksijama. Saznajemo sve više, ali to ne znači da bi trebalo da brojimo zvezde. Bio bi to jalov posao, jer kao što reče veliki Ajnštajn: „Dve stvari su beskrajne: svemir i ljudska glupost.“
Novi komentari