U svemiru seva od tih kataklizmi. Događaju se skoro svake sekunde, obično u nezamislivo udaljenim galaksijama; blesnu sjajem jačim od stotinu milijardi zvezda, stvarajući vatrenu loptu koja se širi i hladi mesecima.
Imamo sreću što se retko događaju u blizini naše kuće. Poslednja eksplozija u našoj galaksiji dogodila se 1604. godine. Prizor na noćnom nebu, gde se svojim sjajem nadmeću supernova i Jupiter, duboko je dirnuo Johana Keplera, pionira astronomije. Supernova u blizini naše planete – u krugu od nekoliko svetlosnih godina – zapljusnula bi Zemlju smrtonosnim zračenjem.
Ipak, ono što ostaje posle takvih eksplozija blisko nam je koliko i sopstveno telo. Ugljenik u našim ćelijama, kiseonik u vazduhu, silicijum u stenama i kompjuterskim čipovima, gvožđe u našoj krvi i našim mašinama, gotovo svaki atom teži od vodonika i helijuma stvoren je u unutrašnjostima prastarih zvezda i rasut širom svemira u eksplozijama pre mnogo milijardi godina. Želeći da razumeju naše poreklo ili, jednostavno, zaneseni eksplozijama, astronomi su decenijama pokušavali da otkriju razloge zbog kojih se zvezde, koje mirno sijaju milionima godina, odjednom rasprsnu.
Nedavno su rešili dve velike zagonetke. Jednu čine snažni udari visokoenergetskih gama zraka, koji dolaze iz dalekih tačaka na nebu. Astronomi su decenijama razmišljali o njihovom poreklu, ali svemirske sonde su tek nedavno pronašle odgovor koji je Vusli ponudio pre više od deset godina: blesak gama zraka predstavlja znak upozorenja odaslan iz pravca supernove nekoliko minuta pre eksplozije.
Napisao: Ron Kauen
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#5) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari