Napisao: Miomir Petrović
Snimio: Aleksandar Plavevski

Mnogi teoretičari komunikacija i sociolozi tvrde da period od druge polovine XX veka do danas nije toliko određen ratnim sukobima, industrijskim napretkom, tehnološkim inovacijama ili globalnim klimatskim promenama koliko pop kulturom. Umetnost XX veka, za razliku od mnogih prethodnih epoha, određena je društvenim angažmanom, kritikom ideologija, idejom oslobađanja.

„Pop kultura je moderna vavilonska kula u kojoj se jezici i sadržaji mešaju neverovatnom brzinom. Hip-hop idiom je lako i brzo prihvaćen u Srbiji i njenoj prestonici, sredini koja tradicionalno gaji afinitet prema muzici crne Amerike u svim njenim mutacijama. Srbija poslednje decenije XX i početkom XXI veka je svojevrsni geto u Evropi, po mnogo čemu sličan Komptonu, Bronksu i drugim po zlu čuvenim crnim predgrađima Amerike, prepuna frustriranih mladih ljudi koji svoj gnev najlakše izražavaju u hip-hop obrascu. Počeci rep i hip-hop scene u Beogradu vezani su za nastupe grupe Budweiser i mc žurke u klubu Akademija krajem 80-ih. Pravi uvod u beogradski hip-hop jeste esencijalni album Discipline kičme „Zeleni Zub na planeti dosade“, sa angažovanim tekstovima poput „Vreme je za pravdu“. Centralna ličnost beogradskog novog talasa, Koja, u kratkoj formi od četiri stiha razotkriva demagogiju Miloševićevog režima u usponu. Prva dva albuma Ramba Amadeusa („O, tugo jesenja“ iz 1989, i „M91“ iz 1991. godine) takođe sadrže mnoge elemente hip-hopa, ali svojom raznovrsnošću i kompleksnošću odsviranog i produciranog materijala izlaze iz okvira jednog žanra sa relativno uskim kanonima“, kaže Vladimir Krakov, muzičar koji godinama prati promene obrazaca pop kulture u Beogradu.

Činjenica je da su politički turbulentna vremena poslednjih petnaest godina u Srbiji u mnogo čemu uticala na način izražavanja u popularnoj umetnosti. Ponekad bez drugog izražajnog sredstva, mladi ljudi su svoje nezadovoljstvo artikulisali kroz umetnički izraz. Tako je bilo i na beogradskoj hip-hop sceni. „Pojava čistokrvnog hip hopa u Beogradu dogodila se sredinom 90-ih, kada na scenu stupaju bendovi Sunshine i C-Ya, ponikli iz novobeogradskih blokova – novog središta domaće hip-hop scene. Tradicija hvalisavog i „bad nigger“ bluz teksta sa mnoštvom seksualnih hiperbola i statusnih simbola nastavila se i u hip-hopu i njegovom gangsta-rep podžanru. Toj tradiciji pripadaju i dva pomenuta beogradska sastava. Kao što i crni bluzeri i njihovi hip-hop unuci pevaju pre svega o onome što nemaju a za čime žude, tako su i tekstovi beogradskih hip-hopera puni seksualnih podviga, dobrih „gajbi“ i automobila, keša, oružja, pa i kokaina. Ali, kad se peva zaista iskreno, onda čujemo: „Ja sam socijala i klošar do bola“ (C-Ya). U svakom slučaju, njihovi tekstovi verno preslikavaju životne stavove prosečnog srpskog omladinca/omladinke“, objašnjava Krakov.

Ipak, srpska hip-hop scena nije izgubila na važnosti ni posle demokratskih promena 2000. godine. Neki oblici su nestali, neki novi su se pojavili. Iz iskustava drugih istočnoevropskih zemalja jasno je da period tranzicije predstavlja plodno polje za hip-hopere. Hip-hop scenu Beograda u razdoblju nakon Miloševića obeležila je grupa Beogradski sindikat, pesmom „Govedina“, koja postrojava celokupnu političku scenu i precizno formuliše jetko razočaranje onih koji su 5. oktobra 2000. godine, a i mnogo puta pre toga, gutali suzavac i udarce pendrekom da bi se nešto promenilo nabolje.

„Proboj mladog Paraćinca Marčela, sa veoma svežim i zanimljivim albumom „Puzzle Shock“, izneo je na videlo ono što već neko vreme zna svako ko prati underground muzička zbivanja u zemlji – da svaki grad u Srbiji južno od Beograda ima svoju autentičnu hip-hop scenu. Više je nego jasno da će u narednom periodu sve više hip-hopera iz manjih gradova preuzimati primat nad iscrpljenom i bezidejnom beogradskom školom hip-hopa“, procenjuje Vladimir Krakov.