Između dve reke, tromog Begeja i nepredvidive Tise, nalazi se skoro nepoznato carstvo trske u Srbiji. U ovom banatskom selu, smeštenom na močvarnom i plavnom terenu već osamdeset godina, složno je „uvezano“ pet najmnogobrojnijih nacija Belog Blata.
Srednjobanatsko selo Belo Blato, rođeno „od trske“, osnovano je daleke 1866. godine kao Elizenhajm, gradnjom odbrambenih nasipa pored Begeja i Tise, voljom i trudom nemačkih doseljenika, a 1882. godine trbuhom za srećom selo je naselilo 180 porodica slovačke nacionalnosti iz Padine.
Ako vas neko pita gde ima najviše trske u Srbiji, sigurno nećete pogrešiti ako pomenete Vojvodinu. Ipak, malo ko zna da trske ima najviše u okolini sela zvanog Belo Blato. Obična trska (pharagimites communis) je samonikla biljka koja raste u močvarnim predelima i čije rezerve je gotovo nemoguće iscrpeti. Više od polovine meštana Belog Blata, a ima ih oko 1500, bavi se poslovima u vezi sa trskom. Skoro svako u ovom selu govori najmanje četiri jezika, te se ne treba čuditi kad sa trščanih polja čujete odjek reči na mađarskom, slovačkom, bugarskom, srpskom ili romskom jeziku.
Belo Blato je mirno vojvođansko selo, ušoreno na kraju puta, kao usamljena kuća na kraju slepe ulice, okruženo trskom, barama, ribnjacima i ponekom njivom. Ptice, žabe i mnogobrojne vrste insekata barsku trsku koriste kao azil i mesto opstanka. Posebnu ornitološku vrednost okoline čini 248 zabeleženih vrsta ptica, od čega su 140 gnezdarice. Ugrožene i retke vrste poput mrke čaplje, male i velike bele čaplje, sive čaplje i ćubastog gnjurca ovde su pronašle utočište.
Nekada je gotovo sve kuće u Belom Blatu krasio debeli krov od trske, koja je bila ugrađena i u plafon. Danas čak 99 procenata proizvodnje odlazi na inostrana tržišta, a vrednost izvoza premašuje 500.000 evra. Samo nemačko tržište potražuje pet puta veću količinu trske u odnosu na kapacitet proizvodnje, ali podatak ne začuđuje, jer je beloblatska trska rangirana kao najkvalitetnija na Balkanskom poluostrvu.
Zimi, dok druga sela „spavaju“, naizgled dremljivo Belo Blato počinje da živi. Sezona „žetve“ traje od novembra pa sve do marta, i u tom periodu trskari priželjkuju da im Priroda donese jaku, ledenu zimu. Kad se bare zalede, mnogo je lakše seći trsku, lakše se prilazi i nema neugodnog, lepljivog blata i ledene vode. Noge su na suvom i sve prosto puca pod naletom kose. Trska se seče kad je zrela za žetvu, kad su joj stabljike suve i krte i kad je krasi zlatnožuta nijansa.
Alatka za sečenje trske je u stvari obična kosa kojoj su skraćeni drška i sečivo, pa deluje nekako „nedorečeno“, ali je i te kako prilagođena ovoj vrsti posla. Mađari je zovu đalaska, Slovaci vago, a Srbi kosa za trsku, dok Bugari i Romi alatku nazivaju jednostavno kosa. Iskusni trskari kažu da je najbolja ona kojoj je sečivo dugo 30 centimetara, dok se dužina drške, u zavisnosti od visine čoveka koji je koristi, kreće od 60 do 70 centimetara. Kuje se tako da joj oštrica bude što tanja, dok je na terenu oštre brusnim kamenom ili kako ga ovde nazivaju, „gladilom“.
Na jednom polju trske, u dobroj meri već ogoljenom, na oko dva kilometra od sela, zatičem sedmoricu muškaraca kako seku barsku trsku, vezuju je i prave dugačke snopove. „Pre su na polja išle i žene. Dok je moj deda radio sa trskom i baba je išla. Pomagala je oko vezivanja snopova, oko utovara i istovara. Sada se ove mlade žene i devojke ne bave sa tim. Sad je kompjuterizovano vreme, tako da one idu na kompjutere. Ovo je muški, naporan posao“, pomalo zadihano objašnjava tridesetdvogodišnji Atila Gombaš koji trsku „kosi“ od svoje šesnaeste godine. Preko banatske ravnice duva povetarac, a temperatura vazduha je oko 7 stepeni Celzijusa, što trskarima iz Belog Blata nikako ne ide u prilog. Toplo vreme im ne odgovara, jer iziskuje još veći napor. Na znojem orošena lica im se lepi prah koji spada sa trske, što stvara dodatnu nervozu. Ne vole vetar, koji kao da hoće da im otme iz ruku posečeni snop trske, teško zarađeni dinar.
Napisao i snimio: Radiša Živković
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#7) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari