Intrigira, zavodi i mami da bude osvojen. Do razmera opsesije vuče pogled u svoje dubine, i u njih se polazi misionarski, u iščekivanju da će nešto biti otkriveno, da će poruka biti primljena.
Putovanje kroz Lazarev kanjon predstavlja put kroz vreme, a ne samo kroz prostor kojim, kao nigde, pulsira bilo prirode neobičnim mirom i bogatstvom živog sveta.
Jovan Cvijić je o istočnoj Srbiji pisao sa posebnom pasijom, često koristeći opisne i lirske elemente, nesvojstvene naučnim radovima.
Moglo bi se reći da svi koji se približe Lazarevom kanjonu bivaju zaintrigirani tajnovitošću nepoznatog, mistikom, naslućivanjem.
Reč je o zatvorenom ekosistemu u kojem su se održali uslovi za opstanak endemskih i reliktnih vrsta tokom geološkog perioda od 25.000 godina.
Demografski, reč je o jednom od najređe naseljenih predela Balkana, gde se ljudi bave pretežno stočarstvom.
Tamo je još uvek moguće videti čoveka kako njivu ore drvenim ralom koje konj vuče polako, od izlaska do zalaska sunca, i tako brazdu po brazdu.
Nestvaran prostor, zaturen u vremenu koji predstavlja prave senzacije za rudimentirana čula urbanog čoveka.
Stanovništvo čine dva entiteta: srpski i vlaški, dok se Zlot smatra tipičnim vlaškim selom.
Geografski, sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna (Demižlok, Mikulj i Vej) i jedan izlazni krak (Lazarev). Drugim rečima, Lazareva reka ima još tri pritoke koje su takođe same izdubile kanjonska korita.
Kuriozitet područja je što su se nestašne vode dveju od njih nekim tajanstvenim putevima zauvek sakrile duboko u podzemni tok, a svoja stara korita – fosilne (suve) kanjone – ostavile za sobom poput monumentalnih spomenika, da bude maštu i podsećaju koliko su, iako male, ove reke moćne.
Napisali: Gordana Atanasijević i Aleksandar Veljković
Snimio: Vladimir Tatarević
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#10) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari