Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski
 

Patrijarhalni običaj da se u porodicama bez muške dece jedna od ćerki odmalena sprema za ulogu domaćina, nastao na području Crne Gore, Kosova i severne Albanije u prvoj polovini XIX veka, danas je gotovo iščezao. Od oko 150 slučajeva virdžina, tobelija, ostajnica, kako ih nauka naziva i koliko ih je od tada zabeležila, danas je živo svega desetak.

Padala je noć kada smo je najzad ugledali na otkosu nedaleko od njene kolibe u Odragu, visoko u vrletima Sinjajevine, planine na severu Crne Gore. Malena, pogurena, gotovo grbava, u crvenom džemperu, pantalonama i sa crvenom beretkom na glavi. Ovde provodi leta napasajući stoku na sočnim, uvek zelenim livadama. Stanu Cerović, naslednika junačke loze serdara i sudija, iako od detinjstva glumi muškarca, nikada niko nije oslovljavao muškim imenom, osim ponekad u šali Stancan, i to više, onako, iza leđa.

Nauka kaže da iako se institucija virdžine na prvi pogled zasniva na teoriji racionalnog izbora, odnosno na rešavaju pitanja nasledstva imena i imanja u porodicama bez muške dece, one mnogo češće slede vlastitu unutrašnju logiku. Ova „logika“ može biti toliko sugestivna da su zabeleženi slučajevi kada devojčice-dečaci vrlo rano izgube „ženski cvijet“, odnosno menstruaciju. Neki drugi opisi govore kako je upravo prikrivanje menstruacije predstavljalo čest problem u nastojanjima da virdžine „prođu“ kao muškarci.

Tako je Stana, kao „napredni“ dečačić, propušila u petoj, s ocem orala u sedmoj, a u prvim razredima škole počela i da puca...


Ostatak priče i još fotografija možete pronaći u septembarskom izdanju magazina National Geographic Srbija.