Nedavno sam po prvi put boravio na severnoameričkom kontinentu, preciznije, u Vašingtonu. Ovih dana, dok sređujem utiske koje sam poneo iz prestonice SAD i iz centrale National Geographica, ne napušta me osećanje da se na više od 8000 kilometara od Beograda nisam osećao kao stranac. Osećao sam se veoma komotno, mnogo lagodnije nego na primer u Budimpešti, Bernu ili Kelnu… Osećao sam se kao kod kuće.
Razlozi su to što sam išao u centralu Društva National Geographic i što mi se dvadeset pet godina sanjan san obistinio, kao i srdačnost i gostoljubivost domaćina.
U ne tako dalekoj budućnosti, možda će se već generacija mog sina na nekoj drugoj planeti osećati kao kod kuće. Pedeset godina čovečanstvo istražuje svemir i traga za odgovorima. Ljudski poriv da pronađe rešenja na mnoge zagonetke o sopstvenom poreklu na Zemlji otvorio je vrata mikro i nano sveta. Nasuprot tome, u beskrajnom prostranstvu svemira još uvek tražimo ono što bi na „mega“ način definisalo i ovaplotilo našu želju da ne budemo jedina živahna tačka u nepreglednom prostoru.
Kada i ako se to desi, hoćemo li postati Zemljani i negovati čista i plemenita osećanja prema planeti sa koje potičemo, hoćemo li tada analizirati sve zablude i greške i sprečiti da se ponove? Hoće li sledećim generacijama to poći za rukom?
Novi komentari