Biogoriva

Kad je Dario Frankiti proklizio svojim elegantnim, narandžasto-crnim bolidom od 670 konjskih snaga kroz cilj ovogodišnje trke Indijanopolis 500, razdragani Škotlanđanin je na svojevrstan način dodao i jednu neobičnu fusnotu u istoriji sporta. On je prvi vozač koji je u legendarnoj američkoj trci pobedio u vozilu sa pogonom na čist etanol – visokooktanski bistri alkohol od kukuruza, za koji mnoge pristalice, od farmera sa srednjeg Zapada do visokokotiranih političara, očekuju da uskoro zameni benzin i postane najčešće motorno gorivo u Americi.

Prelazak Indi trkača na staru dobru „vatrenu vodu“ samo je jedan od pokazatelja u kojoj meri raste potreba za biogorivom, zamenama za benzin i dizel napravljenim od domaćih žitarica, kukuruza, soje i šećerne trske. Pristalice kažu da tako obnovljivo gorivo može podstaći razvoj zamrle seoske privrede i može pomoći da se otarasimo komplikovane zavisnosti od Bliskog istoka – i što je najbolje – da smanji sve veće emisije ugljen-dioksida. Za razliku od klasičnog ugljenika, koji se oslobađa sagorevanjem fosilnih goriva i koji neprestano podiže temperaturu na Zemlji, ugljenik u biogorivu potiče iz atmosfere, jer su ga biljke upile tokom sezone rasta. Teorijski, ni sagorevanjem čitavog rezervoara etanola u Indi trci ne bi trebalo da se naruši balans ugljenika u prirodi.

Ključni deo je ono „ne bi trebalo“. U ovom trenutku, biogorivo koje se koristi u SAD donosi dosta koristi farmerima i poljoprivrednim gigantima kao što su Arčer Danijels Midlend ili Kargil, ali malo doprinosi očuvanju okoline. Za uzgajanje kukuruza potrebna je ogromna količina herbicida i azotnog đubriva, a može i da se izazove veća erozija zemljišta nego kod uzgoja drugih kultura.

Napisao: Džoel K. Born, mlađi novinar NG
Snimio: Robert Klark

Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#12) broju časopisa National Geographic Srbija.