Jedna 41-godišnja žena, administrativni asistent iz Kalifornije, u medicinskoj literaturi poznata pod inicijalima A.J., seća se gotovo svakog dana svog života od jedanaeste godine. Tu je i 85-godišnji muškarac, penzionisani laboratorijski tehničar poznat kao E.P., koji se seća samo svojih skorašnjih misli. Ona možda ima najbolje pamćenje na svetu. On možda najgore.
„Moje misli teku poput filma – non-stop i bez kontrole“, kaže A.J. Seća se da ju je u 00:34 u nedelju, 3. avgusta 1986, mladi muškarac u kojeg je bila zaljubljena pozvao telefonom. Seća se šta se dogodilo u seriji Marfi Braun 12. decembra 1988. godine i seća se da je 28. marta 1992. godine ručala sa svojim ocem u hotelu Beverli Hils. Seća se svetski važnih događaja i odlazaka u bakalnicu, vremenskih prilika i svojih osećanja. Zapamtila je, praktično, svaki dan. Nije je lako zbuniti.
Tokom godina je zabeležena tek šačica ljudi sa neuobičajeno dobrim pamćenjem. Za Kima Pika, 56-godišnjeg autističnog genijalca, koji je bio inspiracija za film „Kišni čovek“, tvrdi se da je upamtio gotovo 12.000 knjiga (jednu stranicu čita od 8 do 10 sekundi). „S.“, ruski novinar, kojeg je tri decenije proučavao ruski neuropsiholog Aleksandar Lurija, mogao je da se seti nemoguće dugačkih nizova reči, brojeva i besmislenih slogova godinama pošto ih je prvi put čuo. Međutim, A.J. je jedinstvena. Njeno izuzetno pamćenje ne odnosi se na činjenice i slike, već na njen sopstveni život. Zaista, njeno neumorno pamćenje autobiografskih detalja toliko je jedinstveno i tako slabo shvaćeno da su Džejms Megaf, Elizabet Parker i Lari Kahil, neuronaučnici sa Kalifornijskog univerziteta u Irvinu, koji je prate poslednjih sedam godina, morali da skuju novi medicinski termin za opisivanje njenog stanja: hipertimestični sindrom.
E.P. je visok 180 centimetara, savršeno razdeljene sede kose i neobično dugih ušiju, naočit, prijateljski raspoložen i graciozan. Dosta se smeje. Na prvi pogled izgleda kao neki prosečni dedica. Ali pre 15 godina, njegovim mozgom se brzo proširio virus Herpes simplex, grizući ga kao jabuku. Kada se virus povukao, već su bila nestala dva velika područja medijalnih temporalnih režnjeva mozga veličine oraha, a s njima i veći deo E.P.-jevog pamćenja.
E.P. pati od dve vrste amnezije – anterogradne – što znači da ne može stvarati nova sećanja – i retrogradne – što znači da se ne može setiti ni starih uspomena, bar ne onih posle 1960. godine. Njegovo detinjstvo, njegova služba u trgovačkoj mornarici, Drugi svetski rat – to je sve savršeno bistro. Ali, koliko on zna, benzin košta oko 25 centi po litru, a spuštanje na Mesec se nije nikada dogodilo.
A.J. i E.P. su krajnosti u spektru ljudskog pamćenja. O stepenu u kojem nas naša sećanja čine onim što jesmo njihovi slučajevi govore više od bilo kakvog skeniranja mozga. Iako je većina nas negde između ove dve krajnosti pamćenja svega i ničega, svi smo mi ponekad iskusili mali deo potencijala A.J. ali i užasne sudbine E.P.-ja. Tih 1,3 kilograma izbrazdanog mesa koje balansira na vrhu naše kičme može za ceo život sačuvati najbanalnije detalje nekog iskustva iz detinjstva, ali često ne može da zadrži ni najbitniji telefonski broj na dva minuta. Pamćenje je tako čudno.
Napisao: Džošua For
Snimio: Megi Stiber
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#13) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari