Na samom početku naše vrste, u najdubljim slojevima civilizacije, živeti kao ljudsko biće bio je religiozan čin sam po sebi. Svakodnevne radnje imale su sakramentalnu vrednost, i kako to kaže Elijade, biti ili čak postati čovekom znači biti religiozan. To znači da je sakramentalno element strukture svesti, a ne stepen istorije te svesti. Osnovne forme religije nalaze se na istom mestu gde i počeci ljudskog roda.
Osećanje postojanja onostranog, božanskog, neshvatljivog je sveprisutno i univerzalno. Međutim, izražavanje tog osećanja kroz istoriju čovečanstva je uobličavano na različite načne i neujednačenom snagom. Prva zabeležena božanstva nisu samim tim i najstarija. Ona su samo izdanci korena koji je usađen duboko, nevidljiv za istoriju, možda nedostupan čak i za arheologiju. Srećom, stablo niklo iz tog korena i njegove prepletene grane vidljive su i, manje ili više, čitljive uprkos bezbrojnim pokušajima da posečene završe na lomači. Po meni, to bi moglo biti „drvo znanja“.
Razumevanje religija i religioznih sistema upućuje na opštu perspektivu, na deduktivni metod. Jednostavno, ne treba gubiti iz vida nedeljivo jedinstvo ljudskog duha, koji je kroz jednu kinesku izreku manifestovao svoju snagu: „Pametan u različitim religijama vidi ono što im je zajedničko, a glupan ono što im je različito.“
Novi komentari