Do devetnaestog veka kosti pronađenih dinosaurusa uzimane su kao dokaz o postojanju zmajeva, džinovskih ljudoždera ili džinovskih žrtava u vreme Nojevog potopa. Posle dva veka paleontološke žetve, činjenice izgledaju čudnije od svake bajke, i ostaju čudne. Iz godine u godinu iskrsavaju nove vrste; Kina i Argentina su u poslednje vreme postale žarišta zapanjujućih novih nalaza. Ako razmislimo o neobičnim primercima koji su nedavno otkriveni, možemo samo da se beskrajno čudimo Prirodi i onome što je ona s njima bila naumila.
Čemu su, recimo, mogli da služe nezgrapni dvometarski prednji udovi sa po tri ogromne kandže, koje ima Deinocheirus? Ili, kad je već reč o prednjim udovima, gizdava zavisnost Mononykusa od jednog jedinog, debelog i snažnog kandžastog prsta na kraju obe njegove kratke podlaktice? O tome se može samo nagađati: poslednjem je ta jedina kukasta kandža možda mogla da služi kao savršeno oruđe u traganju za insektima; onaj prethodni je možda skidao lišće i u velikim količinama gulio koru sa stabala. Njegov mesožderski srodnik, Deinonychus, visok kao čovek, nasrtao je na plen i grabio ga svojim dugim troprstim prednjim udovima, do smrti ga udarajući srpastim noktima nožnih prstiju.
Malecni Epidendrosaurus dičio se jako izduženim trećim prstom prednjih udova, koji mu je verovatno bio potreban jer je živeo tako što je visio u krošnjama drveća, poput današnjeg madagaskarskog prstaša, aj-aja, lemura koji poseduje istu takvu neobičnu osobinu. Izduženi prsti između kojih je razapeta tanka kožica omogućili su let slepim miševima i pterosaurima i možda je Epidendrosaurus činio prve pokušaje u tom smeru. Ali, koliko toga mi možemo da shvatimo o tim naizgled beskorisnim morfološkim krajnostima, o složenim lobanjskim ukrasima kod ceratopsa kao što je Styracosaurus, ili vodoravno isturenim prednjim zubima vrste Masiakasaurus knopfleri, kuriozitetu iz kasne krede, koji je nedavno iskopan na Madagaskaru, zveri kojoj su oni što su je otkrili dali ime po Marku Knopfleru, pevaču grupe Dajr Strejts, uz čiju su muziku voleli da vrše iskopavanja?
Masiakasaurus je zaista neobična pojava, čudovište kojem su usta bila načičkana pomalo kukastim napred isturenim zubima; ali, neobičnu pojavu takođe predstavljaju i slonova surla i kljove, račvasti rogovi jelena i paunov rep. Problem sa dinosaurima je u tome što ne možemo da ih vidimo uživo i upoznamo ih, da tako kažemo, kroz vizuelno (i auditivno i olfaktorno) svedočanstvo. Koliko bi njima čudno moglo da izgleda ljudsko telo? Ta tanka koža bez perja, lice pljosnato kao tanjir, to klimavo uspravno držanje, pet nemoćnih prstiju bez kandži na kraju udova, to grozno potpuno odsustvo repa — fuj. Čime li je uopšte jedno takvo stvorenje zaslužilo svoje mesto pod suncem, mogli su da se pitaju dobro naoružani i visokospecijalizovani dinosaurusi.
Ilustracije: Pixeldust Studios, Renegade 9
Napisao: Džon Apdajk
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.
Wowwwwwwwwwww
[Odgovori]