Permafrost

Zemljin prirodni satelit Mesec dalek je i tuđ, ali nam je njegov neodoljivi pejzaž svima blizak. Posmatramo ga iz svojih dvorišta ili s prozora i zamišljamo ga kao mesto odsustva. Na njemu nema vetra, nema ni travke koju bi neki lahor, kad bi ga bilo, mogao da pomeri. Nema ljudi. Nema živahnih potoka ni životinjskih tragova. I pored svega toga, ipak je nadzemaljski lep. Posmatrani u vedrim noćima dvogledom s desetostrukim zumom, krateri i gorja, nizije i mora izgledaju tako živopisno izrezbareni, šare od senki i svetla toliko čarobne, da ta geografija lako može pobuditi ushićenje. Lepotu takvog trenutka teško je opisati. Tada se čini kao da lepota ne leži u samim oblicima – bazaltnoj ravnici, krateru – nego u sposobnosti posmatrača da je oseti. Kad se neki deo Meseca jasno i oštro razluči kroz prizme dvogleda, kad oživi u posmatračevim očima, on ili ona mogu doživeti svojevrsnu euforiju, koja se samim Mesecom ne može objasniti. Za neke, to je ushićenje punoćom života.

Svet je prelep na mnoge nedokučive načine. U žurbi, međutim, često previđamo tu lepotu koja nas okružuje, kao što s vremena na vreme zaboravljamo na smisao koji želimo da damo svojim životima. Da bismo opstali u savremenom svetu, mnogi od nas, i protiv svoje volje, ostaju suzdržani prema stalnim podražajima. Čak se okrećemo od lepote, kao da se radi o još jednoj stvari koje nam je dosta.

Zureći u ove slike, razmišljam o našoj ravnodušnosti. Više od bilo kojeg drugog područja na svetu, Arktik na veoma vidljiv način reaguje na globalne klimatske promene. Upravo tu, ako baš hoćete, kanarinac posustaje s pesmom dok signalizira loš kvalitet vazduha u rudarskom oknu. Da bi snimio ta mesta – pretpostavljam – fotograf je morao da razmišlja o nama, o tome kako ćemo dalje. Slike nisu samo lepe egzotičnosti vredne divljenja nego i poziv da se opet ujedinimo sa Zemljom, pogotovo s mestom koje je postalo naročito čemerno.

Poput Meseca, ti krajolici izgledaju daleki i tuđi, izuzetni ali i maglovito preteći. Mi smo, međutim, njihov sastavni deo. Ledeni brežuljci i poligoni, stenoviti krugovi i povezani vodotokovi, sve je to deo nas na način na koji to nisu Mesečeva gorja i mora. Odnosno, da budem određen, to što se proletos dogodilo na ušću reke Makenzi u Kanadi, više utiče na sudbine naših porodica nego bilo šta što se dogodilo u Mesečevoj dolini Taurus-Litrow u isto to vreme.

Ne znam jeste li ikad imali sreću, ili možda samo želju, da nisko letite nad zaleđenim predelima Zemlje, odnosno da tumarate po Svalbardu, Islandu, kanadskim područjima Arktika, Sibiru ili Aljasci – to su neka od mesta na kojima se permafrost polako dezintegriše, ledeni morski pokrov tanji i iščezava, gde se lednici povlače. Jednom sam imao tu neutaživu želju, i kad pogledam ove slike, osećam istovrsnu čežnju kao prema prizorima iz detinjstva, iz vremena pre nego što nas je svet načeo, pre nego što smo počeli da osećamo njegovu težinu na svojim plećima. Sećam se koliko sam bio radostan kad sam kampovao na ogromnim prostranstvima vlažne tundre, uprkos neprijatnim komarcima ili teškoćama u pronalaženju parčeta uzdignutog tla. U zavisnosti od toga gde smo moji saputnici i ja kampovali, mogli su iskrsnuti grizliji iz tundre, karibui ili vukovi. Nisam sve to mogao da vidim iz ptičje perspektive, ali pogled s tla bio je podjednako veličanstven – zemlja se, sve do horizonta, talasasto širila ukrug, sunčeva svetlost se neprestano poigravala na reci i jezercima tundre, pamučaste glave semena vetrogona povijale su se na vetru, svetlucavi fragmenti crvenog mečijeg grožđa bili su prošarani zelenilom pucavca i grimiznim cvatovima kamenike. Iznad glave, jato od 7000 pataka ledara ili 500 pataka lastarki koje nekud žurno lete i perje koje lelujavo pada. Ili, možda, bez ijedne ptice. Možda kakva čeljusna kost lisice, iznenada, baš onde gde sam odložio svoje šatorsko krilo.

Napisao: Bari Lopez
Snimio: Bernard Edmajer

Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#14) broju časopisa National Geographic Srbija.