Na dva različita kraja naše planete traje gotovo identična misija. U Americi, Ben Kilham već više od decenije svojim impresivnim metodama osposobljava mladunce medveda za život u prirodi, a u Banoštoru se već odraslim medvedima vraća propušteno detinjstvo.
Jedan odlazak u lov američkog predsednika Teodora Ruzvelta revolucionarno je promenio industriju dečjih igračaka. Četrnaestog novembra 1902. godine Ruzvelt je lovio s grupom prijatelja u saveznoj državi Misisipi, kada se iznenada pred njima, saterana u ćošak, našla stara ženka medveda. Ruzvelt je odbio da upuca medvedicu, a kasnije je objasnio da u suprotnom ne bi mogao svoje unuke da pogleda u oči. Samo dva dana posle ove neobične epizode iz lova, tačnije šesnaestog novembra, član redakcije Vašington Posta, Kliford Berimen, učinio je da ovaj događaj postane svetski poznat, tako što ga je u obliku stripa stavio na naslovnu stranu novina. Jedina promena bila je u tome što je staru medvedicu zamenio mladunčetom medveda. Naslov stripa glasio je „Povlačenje crte u Misisipiju“, a crtež predsednika i medveda bio je propraćen rečenicom: „U Misisipiju je povučena granica preko koje se ne prelazi.“
Nedugo potom, Moris Mičom, vlasnik jedne male prodavnice u Bruklinu, počeo je da pravi male plišane medvede inspirisan ovim stripom. Ovaj snalažljivi trgovac zatražio je od Ruzvelta dozvolu da mede nazove predsednikovim imenom. Tako je rođena najpoznatija dečja igračka – Teddy Bear. Samo nekoliko meseci kasnije, marta 1903. godine, u Nemačkoj na lajpciškom sajmu, Ričard Stejf je predstavio svog plišanog medveda nazvanog Bear 55PB. Bio je to jasan znak da je nova igračka osvojila planetu. Svet je dobio svoju omiljenu igračku, a američki predsednik Teodor Ruzvelt, koji je u svojoj predizbornoj kampanji koristio plišanog medu kao maskotu, osvojio je drugi mandat.
Odnos čoveka i medveda menjao se tokom vekova na čudan, a često i na surov način. U tom odnosu je na samom početku bilo i dosta elemenata spiritualnog, jer su medvedima pridavana božanska svojstva. Ovakvo uvažavanje ovih životinja bilo je prisutno kako kod američkih starosedelaca, tako i kod starih Evropljana. I u mitologiji starih Slovena nailazimo na medveda. Veles je slovenski bog polja, pašnjaka i šuma, odnosno useva, stoke i divljih životinja, a njegov životinjski pandan je medved. U lovačko-sakupljačkoj zajednici Veles je, kao medved – šumski car, brinuo da bude dovoljno hrane za ljude, ali je takođe brinuo i o životinjama i biljkama, braneći ih od ljudi. Medveda srećemo i u keltskoj mitologiji, a naročito u legendi o kralju Arturu. Smatra se da Artur nije bilo njegovo pravo ime, već titula koja je zapravo predstavljala udruživanje podeljenih Brita, i to onog dela koji je zadržao stare keltske običaje sa tokom vladavine Rimljana romanizovanim Britima, koji su tada i prihvatili hrišćanstvo. Uoči početka invazije Angla i Sasa, ove dve frakcije Brita su bile sukobljene, a zbog nadolazeće opasnosti bilo je potrebno da se ujedine. Artur je uzeo upravo ovaj pseudonim, skovan od britske i latinske reči za medveda; „Arth“ i „Ursus“, od čega je i nastalo ime „Arthursus“, tačnije „Arthur“.
Međutim, sa usponom zapadne civilizacije populacija medveda bivala je u konstantnoj regresiji, sve dok se njihov broj i areali na kojima još opstaju nije sveo na zabrinjavajući broj.
S druge strane, aktivnosti pojedinih stručnjaka za medvede krasila je više nego fascinantna posvećenost, pa i čudesan odnos između čoveka i ovog velikog sisara. Čarli Rasel je saživot s medvedima doveo do savršenstva, provodeći veliki deo svog vremena na Kamčatki, srođen s ovim zverima. Ova njegova bliskost išla je do tačke koja je nedvosmisleno pokazala poverenje između čoveka i medveda.
Napisao: Branko Rosić
Snimio: Vladimir Tatarević
Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#15) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari