Čarolija ima mnogo lica, ali malo ih se može uporediti s onom koja je pre 1500 godina naslikana na zidu pećine u Indiji. Da bi se mogla videti, oči najpre treba prilagoditi tami. A onda je nemoguće odvratiti pogled. Lik muškarca golih prsa nosi visoku krunu, a u ruci drži nežan lotosov cvet. Torzo mu je povijen kao da se njiše uz muziku koju samo on čuje. Njegovo lice je oličenje smirenosti, oči su mu poluzatvorene, usne skupljene u jedva primetan osmeh i celim bićem je uronjen u najslađe sanjarenje.
To lice zrači spokojstvom još od petog veka, kad su budistički sveštenici nastanjivali niz jedinstvenih rukom izdubljenih pećinskih hramova koji su za njih napravljeni u Adžanti u centralnoj Indiji. Ime tog blaženog lika je Bodisatva Padmapani – budističko božanstvo koje predstavlja beskrajnu samilost. Blizu ulaza u jedno od svetilišta, Padmapani stoji poput stražara, pružajući prizor mira svima koji uđu. „Slika je ogledalo“, prošaptao je moj vodič, indijski fotograf i filmski stvaralac Benoj Bel. „Ona nam pokazuje božanski deo nas samih.“
Da bismo je videli, Bel i ja smo se kolima izvezli iz Orangabada, provincijskog grada istočno od Mumbaja. Prošli smo pored neobrađenih polja pamuka, s tlom crnim poput mastila; zaobišli smo stoku čija su zvona zvečala a rogovi bili obojeni u svetloplavo i crveno te se, otprilike posle sat vremena, zaustavili na vidikovcu iznad klisure reke Vagora.
Nekoliko desetina pećina napravljenih ljudskom rukom nanizalo se duž tamne bazaltne stene, neočekivano veličanstvenih pročelja sa stubovima i kipovima, podsećajući na izvajane grobnice i hramove u drevnom gradu Petri u Jordanu. Raskoš kompleksa u Adžanti ukazuje na kraljevsko pokroviteljstvo. Većina pećinskih hramova izdubljena je za vreme vladavine kralja Harshana, koji je vladao nad velikim pojasom centralne Indije sredinom petog veka naše ere. U pećinama Adžante živelo je nekoliko stotina sveštenika.
U sezoni kiša, od juna do septembra, klisura ispod pećina zazeleni od rastinja, a vodopadi se prelivaju niz strme stene. Tokom najsušnijih meseci sunce nemilice sija, a rečno korito je suvo kao barut. Hladna unutrašnjost pećina izgleda kao odgovor na molitvu.
Unutar većine pećina, osmišljenih tako da postoje dvorane za molitvu (chaitya) i stambeni odeljci (vihara), središnja prostorija odeljena stubovima vodi u svetilište gde još stoji Budin kip. Duž spoljnih hodnika, vrata vode u svešteničke ćelije, sasvim prazne, sa izuzetkom kamenih ležaja. Arhitektonski doživljaj je dostojanstven, pun poštovanja – dok ne pogledate zidove.
Letimični pogled vas uvodi u onostranu viziju. Od 30 adžantskih pećina, najizrađenije su namenjene prosvetljenju, s mnogo zidova prekrivenih nadahnjujućim slikama, poput slike Padmapanija. Samo su delići detaljno oslikanih murala preživeli vekove, ali je ipak ostalo dovoljno da prizove čulnu i duhovnu atmosferu koja ispunjava ove hramove. Sve stvoreno na svetu, što je bilo poznato, prikazano je na tim zidovima. Tu su slike Bude i bodisatvi – drugih prosvetljenih bića. Tu su prinčevi i princeze, trgovci, prosjaci, muzičari, sluge, ljubavnici, vojnici i sveti ljudi. Ljudskoj vrevi pridružuju se slonovi, majmuni, bivoli, guske, konji, pa čak i mravi. Drveće cveta, pupoljci lotosa se otvaraju, loza se uvija i penje.
Napisao: Tom O’Nil
Fotografija: Benoj K. Bel
Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#15) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari