„Dani i meseci su putnici večnosti“, napisao je Macuo Bašo pre više od tri veka na početku svog remek-dela Oku no Hosomichi – Uska staza u zabrđe. S tim rečima na umu spremam se da krenem stopama velikog pesnika, njegovom uskom stazom – duž dve hiljade kilometara kroz Japan kuda je prošao 1689. godine. Moram da priznam da me od same pomisli na taj poduhvat obuzima blaga jeza. Moja pokojna prijateljica Helen Tanizaki, lingvista rođena i odrasla u Kjotu, rekla mi je: „Svi moji školski drugovi znali su barem jednu Bašovu pesmu napamet. On je bio prvi književnik kojeg smo rado i ozbiljno čitali.“ Danas na hiljade ljudi posećuje mesto Bašovog rođenja i njegov grob, te putuje delovima njegovog puta. I tri veka kasnije njegova Uska staza se obraća čitaocima širom sveta.
Uzmemo li u obzir ubistveni metež današnjih nesigurnih vremena, lako je poistovetiti se s neodređenim nemirom na koji se Bašo ponekad žalio. Ma koji uzrok da je postojao – Bašo je živeo nemirnim životom u burnom periodu kada je Japan prolazio kroz suštinske promene – pesnikova melanholija je dala dubinu njegovim delima i bitno uticala na njegovu odluku da krene na put.
Malo toga se zna o Bašovoj mladosti, ali nagađa se da se rodio 1644. godine u Uenu, utvrđenom gradu jugoistočno od Kjota. Njegov otac, samuraj nižeg ranga, morao je da zarađuje za život podučavajući decu čitanju i pisanju. Neko od Bašovih braća i sestara verovatno je postao zemljoradnik.
Bašo je pak počeo da se interesuje za književnost, možda uz sina lokalnog moćnika, u čiju je službu stupio. Učio je veštinu poezije čitajući Kigina, uvaženog pesnika iz Kjota, i rano je bio izložen dvama uticajima koji će trajno obeležiti njegovo delo: kineskoj poeziji i taoističkom učenju. Nakon gospodarove smrti, Bašo je sve češće boravio u Kjotu i pisao haikai, pesnički oblik koji se sastoji od lančano povezanih stihova.
U Bašovo doba prva strofa haikaija je počela da se razvija u samostalni pesnički izraz – haiku, čija su tri jezgrovita, nerimovana stiha zamišljena da oslikaju samu suštinu prirode. Bašo je svoje rane haiku pesme objavljivao pod raznim imenima, svako s određenim ličnim značenjem. Jedno od njih, Tosei ili „zelena breskva“, odavalo je počast kineskom pesniku Liju Pou („bela šljiva“).
U svojim kasnim dvadesetim godinama Bašo se preselio u Edo (danas stari Tokio), novonastali grad s velikim socijalnim promenama, brzim rastom stanovništva, razvijenom trgovinom i, za Baša, mogućnošću književnog delovanja. Za nekoliko godina je okupio krug učenika i mecena koji su osnovali ono što će se kasnije zvati Bašovom školom.
Osamdesetih godina XVII veka jedan od njegovih učenika sagradio mu je kućicu kod reke Sumida, a nedugo zatim drugi učenik mu je poklonio mladicu stabla Bašo – jedne vrste banane. Pesnik se otad potpisivao imenom koje se održalo do današnjih dana: Bašo. Pouzdani izvori o njegovom životu tvrde da su u to vreme počele da ga muče duhovne sumnje, pa je počeo da proučava zen-budizam. Njegovo beznađe samo se pogoršalo kad mu je 1682. godine kuća sravnjena sa zemljom u požaru koji je progutao dobar deo Eda.
Napisao: Hauard Norman
Snimio: Majkl Jamašita
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari