U srcu Avganistana, u pokrajini Bamijan, tamo gde je nekada stajala veća od dve ogromne statue sa predstavom Bude zjapi rupa. U martu 2001. godine talibani su danima raketirali te skulpture, potom u njih postavili eksploziv i naposletku ih digli u vazduh. Te statue su bdele nad Bamijanom u periodu od oko 1500 godina: trgovci i misionari raznih veroispovesti dolazili su i odlazili obližnjim „putem svile“, prolazili su ovuda i emisari raznih carstava – Mongoli, Safavidi, Moguli, Britanci, Sovjeti – često za sobom ostavljajući krvav trag. Na tom području se formirala i država zvana Avganistan, čiji su režimi nastajali i propadali. Statue su ih sve nadživele. Ali, talibani su te skulpture doživljavali tek kao neislamske idole i bogohulne klesarije. Nisu marili što ih je ceo svet zbog uništenja tih statua proglasio varvarima. Nisu strepili od još dublje izolacije. Uništenje statua bio je pobožni izraz nadmoći njihove vere nad istorijom i kulturom.
Bila je to i demonstracija sile nad narodom koji je živeo pod budnim okom tih Buda, Hazarima, žiteljima zabitog područja na visoravni centralnog Avganistana zvanoj Hazarajat, njihove postojbine – premda možda ne sasvim njihovom voljom. Iako Hazari čine petinu avganistanskog stanovništva, vekovima su ih proglašavali tuđincima. Oni su većinom šiiti u pretežno sunitskoj zemlji. Na glasu su kao vredan narod, ali obavljaju najnepoželjnije poslove. Zbog azijatskih crta – uskih očiju, pljosnatih noseva, širokih obraza – smatraju ih nižom rasom i toliko često ih podsećaju na to da neki među njima to prihvataju kao istinu.
Dok su vladajući talibani – uglavnom sunitski fundamentalisti i autohtoni Paštuni – bili na vlasti, Hazare su smatrali za nevernike i životinje: oni ne izgledaju kako bi Avganistanci trebalo da izgledaju i ne poštuju Alaha kako bi muslimani to trebalo da čine. Talibansko geslo povodom avganistanskih ne-paštunskih etničkih grupa glasi: „Tadžicima Tadžikistan, Uzbecima Uzbekistan, a Hazarima goristan“, odnosno groblje. Pomenute statue Bude zapravo su srušene tokom talibanskog pustošenja po Hazarajatu kad su talibani palili tamošnja sela kako bi to područje učinili nepodesnim za život. Kad je stigla jesen, stanovništvo Hazarajata počelo je da se pita hoće li preživeti zimu. A onda se 11. septembra na drugom kraju sveta dogodila tragedija koja je Hazarima donela – spas.
Napisao: Fil Zabriski
Snimio: Stiv Mekari
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#16) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari