Kad biste usred ljupkog francuskog sela Krozet mogli da iskopate jamu duboku 100 metara, nabasali biste na instalaciju koja podseća na podzemnu jazbinu nekog od onih zlikovaca iz filmova o Džejmsu Bondu. Bleštavo osvetljen tunel širok tri metra zavija u daljinu, isprekidan svakih nekoliko kilometara visokim prostorijama, pretrpanim teškim čeličnim konstrukcijama, kablovima, cevima, žicama, magnetima, elektronskim cevima, šahtovima, mostićima i zagonetnim spravama.
Ovaj tehnološki podzemni svet je jedan ogromni naučni instrument ili, preciznije rečeno, ogromni akcelerator čestica — najsnažnija atomska duvaljka ikad napravljena. Zove se Veliki hadronski sudarač (Large Hadron Collider – LHC), a svrha mu je jednostavna, ali i ambiciozna: razbiti šifru fizičkog sveta; odgonetnuti od čega se sastoji svemir; ili drugim rečima, dopreti do same suštine stvari. U mesecima koji dolaze započeće eksperiment u kojem će dva snopa čestica juriti u suprotnim smerovima tunelom, koji ima oblik podzemnog prstena, a čija dužina iznosi 27 kilometara. Čestice će usmeravati više od hiljadu valjkastih, izuzetno hladnih magneta, povezanih poput kobasica. Na četiri mesta snopovi će se sastajati, primoravajući čestice da se sudaraju pri brzini koja je skoro jednaka brzini svetlosti. Ako sve bude išlo kako treba, materija će se u silovitim sudarima pretvarati u eksplozije energije, koje će se zatim opet zgušnjavati u razne zanimljive vrste čestica, od kojih neke nikad ranije nisu viđene. To je suština eksperimentalne fizike čestica: razbijati stvari jedne o druge i onda gledati šta će iz toga nastati.
Te gomile opreme, razmeštene duž tunela, pomno će ispitivati sve produkte sudara. Najveći komad opreme, ATLAS (izvorno, skraćenica za Prstenasti LHC uređaj), ima detektor visok sedam spratova. Najteži, CMS (Kompaktna mionska zavojnica), teži je od Ajfelove kule. „Veće je bolje kad tragate za manjim“, mogao bi biti slogan u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja, poznatijoj po svojoj istorijskoj skraćenici CERN, međunarodnoj laboratoriji u kojoj se nalazi Veliki hadronski sudarač.
Zvuči zastrašujuće, a i jeste. Izgradnja LHC-a u tunelu bila je mudar potez. Snop čestica mogao bi probiti rupu u bilo čemu, iako bi najverovatnija žrtva bio sam uređaj. Mala nezgoda se već dogodila: jedan od magneta gotovo je iskočio iz ležišta tokom probe u martu 2007. godine. Nakon toga preuređena su 24 magneta kako bi se ispravila greška u konstrukciji. Ljudi koji rade na LHC-u suzdržano govore o svemu što bi moglo da pođe po zlu, možda i zato što javnost brine da bi ludi naučnici mogli slučajno da proizvedu crnu rupu koja bi mogla da proguta Zemlju.
Mnogo uverljiviji razlog za brigu leži u tome da sudarač možda neće uspeti da pronađe stvari za koje fizičari tvrde da se kriju u najdubljim temeljima stvarnosti. Tako velika mašina mora da proizvede i veliku nauku, velike odgovore, nešto što može da izrodi velike novinske naslove, kao i zanimljive čestice. Međutim, čak i nastojanje takvih razmera neće moći da odgovori na sva važna pitanja koja se tiču materije i energije. Ni u kom slučaju. I to je zbog toga što je vek fizike čestica iznedrio jednu važnu istinu: stvarnost svoje tajne ne otkriva lako.
Napisao: Džoel Akenbah
Snimio: Piter Ginter
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#17) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari