Sa jedrima nalik na peraja, Hokulea, moderni havajski putnički kanu, napravljen po starinskim nacrtima, u praskozorje tiho uplovljava u luku posle puta od 6000 kilometara.
Najveće uzbuđenje pri otiskivanju na put do druge strane sveta zasniva se na romantičnom doživljaju različitosti. Zato nam danas deluje simpatično to što je kapetan Džejms Kuk 1778. godine „otkrio“ Havaje. Zatim je na svom trećem putovanju Pacifikom ovaj britanski moreplovac istražio na desetine ostrva, na širokom potezu od zelenog Novog Zelanda sve do pustog Uskršnjeg ostrva. To poslednje putovanje odvelo ga je hiljadama kilometara severno od Društvenih ostrva do arhipelaga toliko dalekog da čak ni Polinežani sa Tahitija nisu za njega znali. Zamislite samo Kukovo iznenađenje kad su ga domoroci sa Haitija dočekali, veslajući mu u susret u svojim kanuima i pozdravljajući ga na svom maternjem jeziku, istom onom koji je slušao na skoro svakom naseljenom ostrvu koje je posetio. Začuđen rasprostranjenošću tog pacifičkog jezika i kulture, Kuk je kasnije u svoj dnevnik zapisao: „Kako da objasnimo ovaj narod koji se tako daleko raširio preko ovog prostranog okeana?“
To pitanje, i druga koja su iz njega proisticala, mučila su mnoge istraživače vekovima: ko su zapravo bili ti sjajni moreplovci? Odakle su došli pre 3000 godina? I kako to da je jedan narod iz doba neolita, u jednostavnim kanuima, bez navigacionih pomagala, uopšte mogao da pronađe, a kamoli naseli stotine udaljenih ostrvaca rasutih po okeanu koji zauzima gotovo trećinu planete?
Napisao: Rof Smit
Snimio: Stiven Alvarez
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#17) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari