Mangulice, autohtone svinje sa mnogo masti i dugačkim kovrdžavim čekinjama, glavni srpski izvozni artikal tokom XIX veka, umalo da iščeznu kao rasa zbog nedovoljne isplativosti gajenja. Ipak, našle su utočište na desetak farmi širom Srbije gde žive u autentičnim uslovima. Odgajivači imaju novu računicu zasnovanu na „zdravom“ mesu mangulice.
Na obodu valovite Deliblatske peščare, na obali dunavskog rukavca Đurica, pase krdo kovrdžavih svinja mangulica. Izriju puža, pronađu školjku, hitro pokupe dudinju koja je upravo pala sa drveta. Čuvar Tibi se prodere „mali, mali, mali“, a one dotrče iz svih pravaca i zbiju se u gomilu, otimajući se oko bačenog kukuruza.
Ali, Tibi tada pravi grešku slučajno pričepivši nogom mladunče. Ono zaskiči iz sveg glasa na šta se iz halapljivog krda izdvoji razgoropađena majka koja u odbrani potomka nasrće na Tibija i ugrize ga za prst.
„Njen instinkt je vrlo oštar jer ima izražen divlji gen koji je stalno opominje da je njena prarođaka imala više prirodnih neprijatelja“, kaže Tibi kao da pravda agresivnu krmaču, obmotavajući povređeni prst papirnatom maramicom. Razneženo gleda kako se mangulice bore oko kukuruza. Svakoj od njih na farmi „Labudovo okno“ čiji je suvlasnik zna ime i karakter.
Leti ih tera na ispašu, a zimi drži zatvorene u oboru. Ako bi ih pustio na okolne livade, one bi, večito gladne, raskopale i potamanile tek iznikle izdanke. Ovako dobijaju kuvani krompir, jabuke i poslasticu za sve sezone – krunjeni kukuruz.
Mangulica je nastala od divlje svinje, preko takozvane „šumadinke“, glavnog srpskog izvoznog „brenda“ u vreme vladavine Miloša Obrenovića. Knez Miloš je 1833. godine poklonio 10 krmača i 2 nerasta ove rase vojvodi Jozefu Palatinošu u Mađarsku gde su je ukrstili sa svinjom „bakonji“ i dobili belu mangulicu. Srpska lasasta ili crna mangulica nastala je oplemenjivanjem „šumadinke“ u domaćim uslovima. Smatra se autohtonim sojem.
Zbog izuzetne skromnosti i otpornosti, mangulica je tokom XIX veka bila jako popularna u obe zemlje, Srbiji i Mađarskoj. Tada je evropsko tržište, osim mesa, tražilo mast i slaninu. Tako je nastao čuveni „put svinja“ na kojem su mangulice bez problema savladavale stotinama kilometara dug put, od rodnih vojvođanskih i mađarskih šumaraka do klanica u Beču. Svinje su prodavane kupcima u Austriji, ali i drugim okolnim evropskim državama. „Putem svinja“ je u Beč i Budimpeštu peške terano godišnje oko 450.000 jedinki.
Ime koje znači „svinja sa dosta masti“ mangulici je dao Vuk Karadžić. Na nemačkom govornom području ona se zove „wollschwein“, odnosno „vunasta svinja“.
Međutim, ova neverovatno izdržljiva autohtona rasa umalo je izumrla proteklih decenija. Potpuno je potisnuta zato što traži mnogo otvorenog prostora i prasi svega četiri do šest mladunaca, za razliku od mesnatih rasa koje oprase i do dvadeset. Pored toga, mangulica može da postane majka tek sa navršenom godinom, dok je plemenita svinja polno zrela za svega 6 do 8 meseci. Takođe, mangulici treba godinu i po do dve da dostigne 100 kilograma, dok je plemenitoj konkurentkinji za ovu telesnu masu dovoljno i manje od sedam meseci uzrasta. I, što je možda bilo najpresudnije, razmera mesa i slanine je daleko izdašnija kod belih svinja, dobijenih dugogodišnjim oplemenjivanjem.
Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#17) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari