Godine 1977. Ajrin Peperberg, koja je u to vreme tek diplomirala na Harvardu, učinila je nešto zaista izazovno. U doba kad su životinje smatrane mašinama, naumila je da otkrije šta je na pameti drugom biću, jednostavno tako što će razgovarati s njim. Da bi ga naučila da reprodukuje glasove engleskog jezika, u svoju laboratoriju je donela jednogodišnjeg afričkog sivog papagaja, kojeg je nazvala Aleks. „Mislila sam, ako ga naučim da komunicira, moći ću da mu postavljam pitanja o tome kako on doživljava svet.“
Kada je Ajrin započela razgovore s Aleksom, koji je prošlog septembra uginuo u svojoj 31. godini, mnogi naučnici su smatrali da životinje nemaju sposobnost mišljenja – one su prosto mašine, roboti programirani da reaguju na nadražaje iz okoline, bez sposobnosti da misle ili osećaju. Gotovo svaki vlasnik kućnog ljubimca danas se ne bi s tim složio. U psećim očima prepoznajemo ljubav i, naravno, znamo da psi imaju misli i osećanja. Ali takve tvrdnje i dalje ostaju vrlo sporne. Osećaj da nešto znamo nije nauka, a i najlakše je tumačiti misli i osećanja drugih bića poistovećujući ih s ljudskim. Kako onda naučnik može dokazati da životinja može da razmišlja – da je u stanju da usvaja informacije o svetu i reaguje na njih?
„Upravo sam zbog toga započela istraživanje s Aleksom“, rekla je Ajrin. Oboje su sedeli – ona za stolom, a on na kavezu – u njenoj laboratoriji, sobi bez prozora, veličine parking mesta, na Univerzitetu Brandajs. Novine su prekrivale pod; korpe pune igračaka jarkih boja bile su naslagane na policama. Bili su očigledan tim – i upravo zahvaljujući njihovom radu, pomisao da životinje mogu misliti više nije tako neverovatna.
Pojedine veštine se uzimaju za ključne znakove viših mentalnih sposobnosti: dobro pamćenje, razumevanje gramatike i simbola, samosvest, razumevanje tuđih motiva, imitacija, kreativnost. Domišljatim eksperimentima istraživači su postupno dokumentovali prisutnost ovih sposobnosti kod drugih vrsta i tako rušili uverenje o tome da su ljudi upravo po tome različiti od životinja, istovremeno nudeći tračak znanja o poreklu naših sposobnosti. Plave kreje znaju da su i druge kreje kradljivci i da sakrivena hrana može da istruli; ovce prepoznaju lica; šimpanze koriste razne alatke za čeprkanje po termitnjacima, pa čak i oružje da love male sisare; delfini mogu da imitiraju ljudske pokrete; riba strelac, koja iznenadnim vodenim mlazom ošamućuje insekte iznad površine vode, uči tu veštinu tako što posmatra kako to radi druga, iskusna riba. A papagaj Aleks na kraju je postao iznenađujuće dobar govornik.
Napisala: Virdžinija Morel
Snimio: Vinsent Musi
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#17) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari