Kinezi su počeli da se doseljavaju u Srbiju sredinom devedesetih uglavnom da bi otvarali trgovinske radnje, a potom su zauzeli čitave tržne centre. Njihovom dugoročnom planiranju ne ide na ruku ovdašnja politička nestabilnost i česte promene propisa.
Svakog jutra u 7:15 dvadesetčetvorogodišnja Dži Jing se budi u svojoj jednostavno nameštenoj sobi. Živi u stanu od 70 kvadratnih metara, u novobeogradskom naselju Ledine, sa ocem, bratom, bratom od ujaka i njegovom suprugom. Ustaje pre ostalih da bi na plinskom rešou pristavila vodu za pirinač. Snaja kuva zeleni čaj, omiljeni kineski napitak.
Na brzinu doručkuju i žure u radnju koja se nalazi u novom delu kineskog tržnog centra u bloku 70, u kojoj prodaju perike i đinđuve. Glava porodice Gen Caj je imao dovoljno vremena da o promeni biznisa razmisli tokom dugih putovanja u Kinu, jednom u par meseci zbog nabavke robe. Poslove je ugovarao u gradu Guangdžou, u provinciji Džeđeng, poznatoj po trgovini i tekstilnoj industriji, odakle potiče najveći broj „naših“ Kineza. Gen Caj je u Srbiju došao 1998. godine, a Jing je sa braćom i snajom stigla pet godina kasnije.
U radnji su dužnosti strogo podeljene: žene uslužuju, mladi muškarci vuku i pretovaruju kutije, a otac naplaćuje. Veruju da je porodično „zadrugarstvo“ najbolji vid poslovne organizacije. Zaposlili su i jednu mladu Srpkinju, pažljivo uračunavajući njenu platu u ostale troškove – cenu robe, transport brodom do luka Rijeka ili Kopar, ležarinu, špediciju do magacina na Ledinama, tranzitnu taksu, carinu, zakup lokala od 2300 evra, avionsku kartu, iznajmljivanje stana i skladišta i ostala potraživanja.
Smeškaju se i, na dovoljno razumljivom srpskom, cenkaju se sa mušterijama. I tako sve do 17 časova, kada se centar polako gasi uz povike i šuštanje celofana, a za uspešnim pazarnim danom ostaje gomila đubreta.
Porodica se potom potrpa u polovan opel karavan i hita kući. Gen Caj je osrednji vozač, što je više nego dobro za pripadnika naroda koji je „do juče“ vozio bicikl.
Ručaju pirinač, obavljaju kućne poslove, posluju po garaži-magacinu u sklopu kuće, eventualno izađu da prošetaju. U pola deset uveče svi su u krevetu, sutra ih čekaju novi napori.
Dži Jing bi se tako ponašala da je u pečalbi bilo gde na svetu. Tradicija joj nalaže marljivost, skromnost, izdržljivost i privrženost porodici.
Prvi kineski doseljenici su u našu zemlju pristigli sredinom devedesetih, kada je Srbija uveliko bila u izolaciji. Bila im je bliska zbog toga što je Tito bio prvi predsednik koga je Kina ugostila posle završene kulturne revolucije 1976. godine, a Srbiju su smatrali naslednicom Jugoslavije sa kojom su imali odlične odnose. Voleli su Batu Živojinovića i film „Valter brani Sarajevo“, koji je prikazan među prva tri inostrana filma u Kini i zauvek je ostao legenda. Srbija im je bila zanimljiva i zato što je zemlja u tranziciji, a nalazi se na raskrsnici puteva.
Masovno su se naselili na Novom Beogradu, potiskujući frizerske salone i butike iz lokalnog tržnog centra. Doneli su gomile svakojake robe, stvarajući ovdašnjem stanovništvu na trenutak iluziju zaboravljene raskoši.
Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#19) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari