Moji studenti su pisali pismene zadatke na tako jeftinom i tankom papiru kao da je reč o ljuskama crvenog luka. Krhke stranice su se lako cepale, a kad bi ih okrenuli prema svetlu bile su providne. Njihov engleski nije bio besprekoran, ali kao da je to rečima davalo nekakvu dodatnu upečatljivost. „Moji roditelji su rođeni u siromašnoj zemljoradničkoj porodici“, napisao je mladić koji je odabrao englesko ime Hant. „Pričali su nam da su jeli koru drveta, travu… U to vreme deka i baka nisu imali široke poglede na svet, pa mojoj majci nisu dozvolili da ide u školu jer je žensko.“ Jedan drugi student je ovako opisao svoju majku: „Kosa joj postaje srebrnasta, a neki zubi su joj rasklimani. Ali, radi mnogo kao i uvek.“ To su bile uobičajene teme: moji studenti su cenili strpljenje i marljivost, i rado su pisali o svojim porodicama. Politički događaji bi često kod njih izazivali zbunjenost. „Kineskinja sam, ali mi je nekako teško da razumem svoju zemlju“, napisala je devojka po imenu Ejren. „Sigurna sam da je mnogo mladih ljudi zbunjeno.“
A zbunjen je bio i njen profesor. Godine 1996. poslali su me u Kinu kao volontera američke organizacije Mirovni korpus, i tada sam prvi put živeo u toj zemlji i učio kineski jezik. Jedino što sam pouzdano znao bilo je da je Kina na pragu promena. Deng Sjaoping je još bio živ, mada su kolale glasine da mu je zdravlje narušeno. Hong Kong je još bio britanska kolonija, Kina je tek trebalo da postane članica Svetske trgovinske organizacije, a Bejđing (Peking) nije uspeo da postane domaćin Olimpijade 2000. godine. U srednjem delu toka reke Jangce, kineska vlada je gradila najveću hidroelektranu na svetu, projekat zvani Tri klisure, i mene su poslali da predajem u Fulingu, gradiću koji će osetiti negativne posledice izgradnje nove elektrane. Reka se videla iz moje učionice, i svaki put kad bih pogledao kroz prozor, pitao sam se kako bi ta moćna reka ikad mogla da postane jezero.
U početku sam se sa Kinom upoznavao uglavnom čitajući učeničke sastave napisane na tankom papiru. Prošlost je ponekad bila bolna za moje studente, i kad bi pisali o istoriji, uglavnom bi to činili iz lične perspektive. Čak i davni događaji, na primer Opijumski rat iz XIX veka, izazivali su kod njih ogorčenost, jer su Kinezi bili uvereni da je strana agresija označila početak dugog kineskog propadanja. Suzdržano su pisali o novijim strahotama – Velikom skoku napred, Kulturnoj revoluciji. „Da sam ja bila Mao Cedung“, taktično je napisala studentkinja Džoun, „ne bih dozvolila da se to dogodi između 1966. i 1976. godine.“ Odbijali su da govore kritički o generaciji svojih roditelja. Ajlin je napisala: „Kad danas posmatramo (Kulturnu revoluciju) sa ove distance, osetićemo da su misli i postupci naših roditelja donekle slepi i fanatični. Ali ako razmislimo o tom vremenu objektivno, trebalo bi da razumemo, i možemo da ih razumemo! Svaka generacija ima svoju radost i tugu. Za mlađu generaciju važno je da razume, a ne da kritikuje.“
Moji studenti su bili prva generacija Kineza koja je odrasla u postmaovskom svetu. Godine 1978, kada je Deng Sjaoping pokrenuo društvene promene koje su kasnije postale poznate kao Reforma i Otvaranje, oni su uglavnom bili bebe, mahom iz provincije. Dok su bili deca, 80 procenata kineskog stanovništva je živelo na selu. Mnogi od njih su imali nepismene roditelje, a nekima od njihovih baka su u detinjstvu vezivali noge. Mnogi moji studenti su bili prvi žitelji svojih sela koji su se upisali na neki fakultet.
Većinom su studirali engleski, novi predmet za naciju koja se nada da će prevladati istoriju problematičnih inostranih odnosa. Još od Opijumskog rata, Kinezi su se kolebali oko toga da li je spoljašnji svet pretnja ili šansa, a onda je Maova ksenofobija izrodila više od dvadeset godina izolacije. Ali Deng je imao suprotan pristup: ohrabrivao je spoljnu trgovinu, a 90-ih godina XX veka engleski jezik je postao obavezan predmet u višim razredima osnovne i u srednjoj školi. Kina je imala premalo profesora engleskog, pa se po završetku studija većina mojih studenata zaposlila u školama u malim mestima.
Napisao: Piter Hesler
Snimio: Fric Hofman
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#19) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari