Radnicima koji grade Kineski svetski trgovinski centar u Pekingu, pauza za ručak počinje u 11:45. Hiljade muškaraca sa kacigama napuštaju gradilište gde će biti najviša zgrada u gradu, a imaće 74 spratova. Većina grabi svoje sendviče još na trotoaru. Ostali idu prema štandu sa hranom, gde limena posuda supe od ovčjih iznutrica košta 14 centi. Gospodin Vang, koji dolazi iz jednog sela u provinciji Henan, predvodi ekipu koja postavlja ventilacione otvore na prvih 30 spratova oblakodera. Premala kaciga na njegovoj ogromnoj glavi poskakuje dok govori, a još više dok se smeje. Vang (51) ima snažno telo i uliva poverenje, a nekoliko njemu podređenih radnika su tinejdžeri tek stigli sa farme. Kao šef, odgovoran je za njihove greške, pa ponekad udarcem čizme ume da ubrza obuku.
Vang i njegova ekipa su deo vojske većinom nekvalifikovanih radnika – njih preko milion – koji pretvaraju Peking u možda najveće gradilište u istoriji, sa hiljadama novih projekata u toku. Nekad niska panorama Pekinga, kojom su dominirali carski Zabranjeni grad i monumentalne ali jednolične javne zgrade, sada je načičkana oblakoderima u izgradnji. Udruživši tehnologiju svetskog nivoa i jeftinu radnu snagu, kineska privreda tokom poslednjih 30 godina beleži na godišnjem nivou prosečni rast BDP-a od skoro deset posto. Upravo ta dinamika je pretvorila Kinu u poligon za arhitekte, najpre u Šangaju tokom devedesetih godina prošlog veka, kad su njegovu panoramu ispunila čuda visokogradnje, a danas u Pekingu, koji se gradi vrtoglavim tempom u sklopu priprema za letnje Olimpijske igre koje će se održati u avgustu 2008. godine.
Najnovije pekinške zgrade pomeraju estetske i tehnološke granice; svaka nova zasenjuje prethodnu. Autori većine glavnih projekata su inostrani arhitekti. Kineski naručioci čeznu za inovacijama, pa se bacaju u potragu izvan Kine kako bi ih dobili, kaže američki arhitekta Brad Perkins, osnivač kompanije Perkins Eastman u Njujorku. Za vreme Maove Kulturne revolucije, arhitekti su bili više tehničari nego umetnici (čak se i pojam arhitekta smatrao buržoaskim), a privatne arhitektonske kompanije su bile retkost sve do pre desetak godina. „Okrećući se strancima poput mene“, kaže Perkins, „Kinezi kupuju 30 do 40 godina iskustva koje im nedostaje.“
Zauzvrat, kineski slabo plaćeni radnici omogućavaju inostranim arhitektima da projektuju objekte čija bi izgradnja kod kuće bila preskupa, sa ukrasnim vrhovima, zamršenim rešetkastim pročeljima i smelim konstrukcijama. Na primer, Kineski svetski trgovinski centar duguje svoje elegantne linije inovativnoj konstrukciji poprečnih rešetaka, koja ga osigurava od potmulih pekinških potresa i jakih visinskih vetrova, kao i podesivim prozorskim šalonima koji su konstruisani tako da maksimalno iskoriste sunčevo svetlo. Međutim, tehnologija koju su koristili arhitekti oblakodera, Skidmore, Owings & Merrill, morala je takođe da bude takva da je mogu savladati i radnici koji rade vratolomnom brzinom. Već izrađeni montažni zidovi sa prozorima mogu se sastaviti umesto da se izrezuju na licu mesta, kao što bi to bio slučaj da su radnici stručniji. Koristeći mnogobrojne građevinske radnike koji danonoćno rade, inostrani arhitekti su u prilici da u Kini vide kako se njihovi veliki projekti završavaju u izuzetno kratkom vremenskom roku, često za tri do četiri godine. „Neki ljudi u Kini, uključujući tu i kineske arhitekte, veruju da je njihova zemlja zapadnim arhitektima postala poligon za testiranje oružja“, kaže Perkins.
Kineske vođe su vekovima davale novi izgled glavnom gradu da bi prikazale svoju moć i svoje preokupacije. Zabranjeni grad sagrađen je u XV veku da bi predstavio povezanost vladara dinastije Ming sa nebom. Veliki broj dvorana, stadiona i prostranih bulevara u sovjetskom stilu nikli su tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, posle dolaska komunističke partije na vlast. Trebalo je da iskažu kolektivnu snagu radničke klase i apsolutnu vlast Maoa. Danas se Peking, kao nacionalni simbol, pretvara u globalni kineski grad. Povodom otvaranja novih zgrada, zvaničnici vole da kažu kako one otelotvoravaju „suptilnu moć“ Kine. Prema toj poruci, stranci ne moraju da se boje Kine kao agresora ili vojne sile.
Napisao: Piter Hesler
Snimio: Fric Hofman
Nastavak ove priče možete pročitati u
majskom (#19) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari