Sve promene u političkom životu Srbije jasno su zabeležene na novcu. Zajedno s njim, i Narodna banka je učesnik i svedok dešavanja na uzavrelom balkanskom prostoru.
Šta bi Vuk Stefanović Karadžić rekao o igri crvene i zelene na platnima Nadežde Petrović? Kako bi se slikarka izjasnila o reformi jezika ovog samoukog začetnika naše lingvistike?
A da li bi se u poetskom srcu Petra Petrovića Njegoša našlo mesta za neminovnost novog doba – industrijalizaciju, čiji je jedan od glavnih domaćih aktera s kraja XIX i početka XX veka bio privrednik i guverner Narodne banke Srbije Đorđe Vajfert?
Kojim rečima bi pravnik Slobodan Jovanović i naučnik Nikola Tesla razmenili iskustva o životu u tuđini? Kakve zgode sa balkanskih terena bi im ispričao Jovan Cvijić, najznačajniji srpski geograf?
I da li bi se, posle „čašice“ razgovora, svi zajedno prepustili milozvučju Mokranjčevih „Rukoveti“…
Ako se malo našalimo, ovakav izmaštani susret srpskih velikana i te kako je moguć: u našim novčanicima! Posle 2000. godine Narodna banka je pustila u opticaj – a njen Zavod za izradu novčanica i kovanog novca u Topčideru (ZIN) štampao – novčanice na kojima su upravo likovi pomenutih „zvezda“ nacionalne istorije. Odgovor na pitanja da li nam je „reprezentacija“ uvek bila tako jaka i kako se novac izrađuje pokušali smo da pronađemo iza „kapije tajni“ u senovitom Topčideru.
Posle kraha države Nemanjića – u kojoj su dinar već od XII veka kovali bezmalo svi srpski vladari – i pada Smedereva 1459. godine, sve do polovine XIX veka na teritoriji današnje Srbije upotrebljavalo se mnoštvo stranih moneta – čak 43! Na miholjskoj skupštini 1868. godine, u Srbiji oslobođenoj od Osmanlija, odlučeno je da se u bečkoj kovnici izradi prvi nacionalni novac, jedna, pet i deset bakarnih para sa likom kneza Mihaila Obrenovića, pa su se razni zlatni dukati, srebrni taliri i bakarni groščići otkotrljali u zaborav i zbirke numizmatičara. Srbija je učvršćivala državnost, a kovanje sopstvenog novca nametalo se kao pitanje identiteta mlade države. Da bude „kum“ dinaru, izborio se ministar Čedomilj Mijatović, kome su uvaženi obrazloženje i namera da se uhvati i nastavi daleka nit veze sa slavnom srpskom srednjovekovnom državom koja je imala novac pod tim nazivom. Tako je otpao drugi ozbiljan predlog – „srbljak“. Ubrzo, 1875. godine, pušteni su u opticaj i srebrni dinari s likom kneza Milana, a prvi zlatni novac iskovan je četiri godine kasnije. Poslednja kovanica iz „serije“ predstavnika Obrenovića, iz 1897. godine, nosi lik kralja Aleksandra Prvog – čime Srbija uobličava nacionalnu monetu, primenjujući visoke standarde Latinske novčane unije nastale 1865, koji su precizirali finoću metala, težinu i dimenzije.
Godine 1884. osnovana je Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije po ugledu na Belgijsku narodnu banku. Važna institucija je sedam puta menjala naziv, a uzrok je uglavnom bilo ime države, koje i samo kroz istoriju nije mirovalo. Sve promene u političkom životu Srbije jasno su zabeležene na novcu. Zajedno s njim, i Narodna banka je učesnik i svedok dešavanja na uzavrelom balkanskom prostoru.
Početkom XX veka na presto i avers – lice monete – dolaze Karađorđevići. Prvo Petar Prvi 1904, a potom i Karađorđe.
Po parama u slamaricama građana, lako se može zaključiti ko je na tlu novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca vojevao u Prvom svetskom ratu. Ratni vihor doneo je i pravi valutni haos!
Napisao: Darko Kalezić
Snimio: Vladimir Tatarević
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#20) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari