Neuhvatljivi snežni leopard, stanovnik centralne Azije, zakoračio je u budućnost punu rizika.
Kad se snežni leopard prikrada plenu među planinskim stenama, kreće se na širokim šapama opremljenim dodatnom dlakom među prstima, nežno, lagano „poput snega koji sklizne sa grebena dok se topi“, kaže Ragu.
„Skoro da morate da se okrenete na trenutak na drugu stranu da biste primetili da se životinja kreće. Ako zakači raskliman kamen, posegnuće šapom za njim da bi ga zaustavio i sprečio da padne i proizvede buku.“ Jedan se možda i sad kreće, savršeno tih i savršeno napet, možda sasvim blizu. Ali gde? To je uvek pitanje. To, i koliko ih je još ostalo?
Ragunandan Sing Čundavat češće od bilo koga posmatra snežne leoparde. Biolog iz Nju Delhija proučavao ih je izbliza pet godina u Nacionalnom parku Hemis High Altitude u Ladaku, najvećoj i najvišoj oblasti severne Indije, i tokom devet dodatnih godina vršio istraživanja životinjskog sveta u toj oblasti. Večeras, u ovom parku površine 3350 kvadratnih kilometara, postavljamo kamp u duboko usečenom kanjonu na skoro 3500 metara nadmorske visine. Jun je i baral ima mladunce.
Jednim okom posmatramo grupu barala koja prelazi kosinu osutu kamenjem, a drugim stene na njenom vrhu. Leopardi su lovci iz zasede koji vole da napadaju sa visine. Dok i afrički i azijski leopard bira grane i lišće za skrovište, snežni leopard se maskira među strmim gomilama stenja. Ovo je ambijent koji njemu odgovara. Ali, ne nadam se previše. Ragu je leoparde ugledao samo nekoliko desetina puta u celoj svojoj karijeri.
Izdužene senke stapaju se sa sutonom. Himalajske ruže su ispunile kanjon slatkim mirisom, dok prolazne mećave boje planinske prevoje svežom belinom. Zamišljam leoparda kako se lagano spušta niz zatamnjene padine; kao da teče, nisko po zemlji, sa velikim zlatnim očima i pegavim krznom boje leda. Telo, od njuške do korena repa, dugo je 1,3 metra. Njegov rep, najizražajniji u čitavoj porodici mačaka, dugačak je gotovo isto toliko, debeo i pokretan da se čini kao da mačku prati neki kudravi piton. Snežni leopard ponekad koristi rep za slanje signala tokom susreta sa drugim jedinkama, ili ga delimično zamota oko sebe poput šala, kad se sklupča za vreme veoma hladnog perioda. Ali, osnovna funkcija repa je pomoć u održavanju ravnoteže u okruženju u kojem ima provalija dubokih i 500 metara.
U Mongoliji mi je čuvar parka jednom prilikom rekao da je video šćućurenog snežnog leoparda kako maše tim repom po vazduhu da bi namamio mrmote da priđu bliže, baš kao što to belim krpama čine lovci. Moguće. Ali Sodnomdeleg Bazarhujag, penzionisani lekar zajednice pastira u severozapadnoj Mongoliji, dao mi je jednostavnije objašnjenje. Otišli smo u klisuru koja blista od rečnog leda da potražimo tragove snežnog leoparda. Kad se krdo sabljorogih sibirskih kozoroga pojavilo na vidiku, Bazarujag je pažljivo osmotrio oko njih. „Snežni leopardi su dobri u skrivanju, ali ponekad zaborave na svoj rep“, rekao je.
Tama prekriva i poslednje litice. Ragu i ja nećemo ugledati snežnog leoparda danas. To nije razočaravajuće. Velika mačka samo potvrđuje svoju reputaciju mačke koju je nemoguće pronaći. Na jeziku ladaki naziva se shan, na mongolskom – irbis a barfani chita – snežni gepard na urdu jeziku – naučnici koji se bave mesožderima dali su joj ime Uncia uncia. Njeno područje se proteže na preko 2,5 miliona kvadratnih kilometara i zahvata 12 država. Nikad ga nećete čuti kako odaje svoje obitavalište rikom; za to mu nedostaje odgovarajuća fizionomija grla, ali može da sikće, puhće, mijauče, reži i cvili. Pored toga što se prikriva, dobro maskira i obično samuje, snežni leopard je najaktivniji noću, u sumrak i pred zoru, usred najimpresivnijeg planinskog lanca na Zemlji: Himalaji i Karakorum; Tibetska visoravan i susedni Kunlun Šan; Hindukuš, Pamir i Tjanšan; Altaj čiji vrhovi čine granicu Mongolije s Kinom, Kazahstanom i Rusijom; te lanci Sajanskih planina zapadno od Bajkalskog jezera.
Vezan za taj visok, hladan i strm teren, populacija snežnog leoparda je ostala raštrkana, ali je tokom poslednjeg veka postala još ređa budući da su hiljade jedinki ubijene zbog krzna za potrebe modne industrije. Iako je od 1975. godine službeno zaštićen Konvencijom o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama (CITES), nastavljeno je ubijanje tačkastih mački zbog krzna koje vredi čitavo bogatstvo na crnom tržištu. Povećava se potražnja za njihovim kostima i penisima, koji se koriste u tradicionalnoj medicini u istočnoj Aziji. Konflikti oko stoke su takođe u porastu, što povećava progon od strane pastira. Mamci, klopke, iskopane pa prekrivene jame kao zamke i otrovi čine to da je znatno lakše ubiti snežnog leoparda nego ga videti živog. Procenjuje se da trenutna populacija broji samo 4-7 hiljada jedinki. Ali, te brojke nisu pouzdane – one mogu da budu više nego upola manje od onoga što je bilo pre sto godina. Neki autoriteti se boje da je stvaran broj možda već pao ispod 3500 jedinki. Pet zemalja sa područja kretanja snežnog leoparda imaju možda 200 ili manje jedinki.
Napisao: Daglas H. Čendbik
Snimio: Stiv Vinter
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#20) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari