Bliži se ponoć. Parovi se ljuljaju sve sporije na plesnom podijumu restorana Palas. „Za nas, za neft – Za nas, za naftu“, tiho pevuši pevač,
Gde god nas život odnese,
Za nas, za naftu …
Punimo čaše do vrha.
U toku je proslava Dana naftaša u zapadnosibirskom Hantijsko-Mansijskom autonomnom okrugu. Taj godišnji praznik koji veliča naporan rad kopača nafte, neftjanika, obeležava se početkom septembra, po završetku najgoreg dela sezone komaraca, a pre prvog oktobarskog snega. Nekoliko sati ranije, kad je dan tek počeo da se gasi, hiljade ljudi se guralo na ogromnom sportskom kompleksu pod vedrim nebom. Bina je bila uokvirena pozadinom od tamnozelene netaknute šume. Baloni su visoko leteli, gorele su baklje, a glumačka trupa je glasno pevala:
Samo nas jedna stvar veseli,
I to je sve što nam treba,
Da umijemo lica u svežoj nafti
Naftnog postrojenja.
Ne treba se čuditi što Rusi nazdravljaju nafti: ovo su vremena ekonomskog procvata. Svetske cene nafte su se udesetostručile od 1998. godine, a Rusija je pretekla Saudijsku Arabiju kao najvećeg svetskog proizvođača sirove nafte. Kremaljski državni budžet sada je prepun fondova za izgradnju novih škola, puteva i projekata nacionalne odbrane, a novopečeni moskovski bogataši troše milione dolara na „dače“ koje izgledaju kao dvorci.
Izvor iz kog dolazi sav taj procvat su močvarna zapadnosibirska naftna polja koja proizvode oko 70% ruske nafte – približno sedam miliona barela dnevno. Hantijsko-Mansijskom autonomnom okrugu, teritoriji velikoj skoro kao Francuska, to bogatstvo pruža nenadmašnu priliku za ostvarenje savremenih, pa čak i najpoželjnijih uslova za život u području čije ime upravo priziva sliku surovog i pustog mesta. Hantijsko-Mansijska regionalna prestonica, mesto odvijanja spomenutog prazničkog bančenja, transformiše se zahvaljujući prihodima od naftnih poreza. Među novim objektima su i aerodrom (koji je nekad bio drvena koliba sa poljskim WC-om), muzej umetnosti u kome će moći da se vide dela ruskih majstora XIX veka i dve bogato opremljene škole za celodnevni boravak dece nadarene za matematiku i umetnost. Čak i provincijski grad Surgut, koji je doskoro bio nalik na ustajalu žabokrečinu, sada gradi nova predgrađa i muku muči sa saobraćajnom gužvom.
Ali prilika koju pruža nafta mogla bi ovoj regiji lako da isklizne kroz prste. Uprkos značajnom porastu naftnih cena, proizvodnja nafte u zapadnom Sibiru se poslednjih godina nije povećavala. Zapravo, u prvih nekoliko meseci 2008. proizvodnja nafte u Rusiji je opala prvi put u deceniji. Proizvodnja se tek nešto malo povećala od 2004. do 2007 – u periodu kad su vođe u Kremlju, hladnokrvna grupa koja voli da sve drži pod kontrolom, sebi prigrabile najkvalitetnija polja koja su ranije posedovali privatni naftni baroni. Oligarsi, kako su ih nazivali, bili su pohlepna vrsta ljudi koja se međusobno otimala za unosnu zemlju. Ali su takođe vršili i velika ulaganja u ta polja, kako bi maksimalno povećali proizvodnju i profit. Kremlj, za razliku od njih, namerava da eksploatiše naftu ne samo kao izvor nacionalnog bogatstva već i kao političko sredstvo kojim će Rusiju ponovo učiniti velikom svetskom silom. Njihova taktika „čvrste ruke“ stvorila je oprez kod stranih ulagača i mogla bi da podrije ovaj nagli privredni uspon – a time i Hantijsko-Mansijske izglede za bolju budućnost.
Zapadnosibirska velika naftna ležišta nalaze se pod zemljištem koje je jedan prognani marksistički revolucionar, trpeći u gulagu, nekad nazvao „jalovim područjima Zemlje“. Ali nekome ko tamo dođe dobrovoljno, to naftno područje izgleda kao privlačna prastara divljina. Ovim područjem dominira tajga – gusta šuma vitkih breza, kedrova i borova – i boloto, tresetna močvara koja je najvećim delom godine zaleđena, a iz nje na pojedinim mestima izbijaju mehurići metana. Planina nema, brda su malobrojna, ali ima mnogo jezera, reka i potoka.
Napisao: Paul Starobin
Snimio: Gerd Ludvig
Nastavak ove priče možete pročitati u
junskom (#20) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari