Pre tri godine u Vilja Tunariju, siromašnom tropskom gradiću u središtu bolivijske provincije Čapare, izvor i snaga političkog buđenja domorodačkog stanovništva u toj andskoj državi mogli su se videti na svakom koraku. Reke su se penušale od kišnih bujica koje su uništile mostove, izazvale odrone i odnele ljudske živote. Autobus pun novinara i snimatelja, zajedno s još desetak autobusa i automobila, u tom trenutku je bio zarobljen šesnaest kilometara dalje, blizu nabujale reke Espiritu Santo, između tunela na čijem se izlazu isprečila odronjena stena i srušenog mosta. Ko bi po takvom nevremenu imao volje da dođe da čuje predizborni govor i izvikuje političke parole?
Odgovor: mnoštvo od nekoliko hiljada potomaka prvih bolivijskih stanovnika, pueblos indígenas ili originariosa, odnosno prvih ili izvornih naroda Severne i Južne Amerike, u zavisnosti od toga kako ih gde nazivaju. Mnogi su pregazili nabujale potoke i kilometrima pešačili da bi ovde, na rubu Vilja Tunarija, stajali na pljusku do gležnjeva u žitkom blatu koje im izuva cipele i sandale.
Nas šačica srećnika iz novinarskih redova uspeli smo da pređemo na drugu obalu reke klizeći terencem po ruševinama mosta. Kad smo stigli, okupljeni su već satima stajali na jakoj kiši, gurajući se oko klimavog podijuma, drhteći pod kabanicama, ili pokisli do gole kože, ali se nisu razišli pre kraja skupa u predvečerje. Naime, te ljude je ovamo dovela istorijska misija: posle vekova ponižavanja i uprkos zakonu verovatnoće, budući bolivijski predsednik će biti iz njihovih redova! Taj predsednički kandidat je bio Evo Morales, a izabran je na tu dužnost u decembru 2005. godine. I posle dve i po godine još je na vlasti, mada je Bolivija jedna od najnestabilnijih južnoameričkih država. Njegov mandat prate problemi: Bolivija, geografski podeljena na bogata tropska nizijska područja i siromašni Altiplano, danas je i politički podeljenija. Autonomaški pokret u istočnoj, „beloj“, polovini zemlje preti stabilnosti Moralesove vlade. Ali, ne sme se zaboraviti koliko se Moralesova kandidatura činila nemogućom misijom još u vreme održavanja onog skupa u Vilja Tunariju, samo nekoliko nedelja pre izbora. U La Pazu, sedištu bolivijske vlade, beloputi uticajni pojedinci u poslovnim odelima, s kojima sam razgovarala nekoliko dana pre spomenutog skupa, gledali su na tu mogućnost s potcenjivanjem i nevericom. Predsednik Indijanac? Nikad neće biti izabran. Ili će biti izabran, ali neće dugo ostati na vlasti.
Na podijumu su muškarci s vencima od cveća i lišća koke držali govore na meni nerazumljivim jezicima, kečua i ajmara, kojima se govorilo u vreme Inka, a kojima su gotovo svi prisutni još bolje vladali nego španskim. Predsednički kandidat Morales, čije je široko lice kukastog nosa provirivalo iz venaca koke, voća i povrća oko njegovog vrata, iskoračio je i počeo da govori na španskom s izrazitim naglaskom. Njegov uzvik: „Mi smo Ajmara, Kečua, Gvarani, zakoniti vlasnici ove plemenite bolivijske zemlje!“ propraćen je klicanjem, dugim aplauzom i galamom. Negde neko udari u duboki bombo bubanj. Predsednik kome španski nije maternji jezik? Nemoguće.
Ljudi koji su stajali pored mene okrenuli bi glavu svaki put kad bih pokušala da započnem razgovor. Mirisali su na mokru vunu i dim. Žene su uglavnom na glavi imale slamnate šešire ravnog oboda, kosu ispletenu u duge crne pletenice na tradicionalni kečuanski način i bile su odevene u baršunaste suknje živahnih boja koje su im sezale malo iznad kolena ispod kojih su nosile nekoliko kratkih podsuknji. Žene iz plemena Ajmara, mahom krupnije i širih lica, imale su na sebi duže suknje i izvezene šalove, a na glavi – polucilindre. Muškarci, odeveni u izbledele i zakrpljene sintetičke košulje i pantalone, na jednom obrazu su imali kvrgu jer svi Indijanci na području Anda u ustima uvek drže kuglicu od lišća koke.
Okupljeni su na Moralesove uzvike odgovarali skandiranjem, podizanjem ruku, trupkanjem, mahanjem zastavicama. „Ovaj vaš trud nije bio uzaludan“, izjavio je Morales, a okupljeni su zapljeskali budućem bolivijskom predsedniku – ali i sebi. Borili su se zajedno još dok je on bio siromašni seljak poput njih i uzgajao koku kao i njihovi preci, i vodio dugu i tešku borbu protiv Sjedinjenih Država i njihovih agencija u ratu protiv droga koji se vodio baš na ovom području. Borili su se uporno i skoro nenaoružani u beskonačnim sukobima s vojskom i policijom, uglavnom tako što su odbijali da ustuknu, baš kao što su i danas došli da iskažu svoju podršku uprkos užasnom nevremenu.
Napisala: Alma Gviljermoprijeto
Snimio: Džordž Stajnmec
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari