Divlje naselje ispod beogradskog mosta „Gazela“ uskoro bi trebalo da bude raseljeno, iako bi 160 uglavnom romskih porodica radije da ostane u srcu prestonice, makar i u društvu pacova.
U podnožju mosta „Gazela“, jedne od najprometnijih saobraćajnica Beograda, praktično nezaobilazne trase za sve koji prestonici prilaze sa zapada, prostire se najozloglašeniji slam u Srbiji – divlje naselje bez ikakve infrastrukture i mogućnosti legalizacije.
Iako je od pogleda iz pravca hotela „Hajat“ sakriveno redom reklamnih panoa, nezgodne navike stanovnika odaje mnogo detalja. Recimo, gust i taman dim koji se gotovo uvek nadvija nad straćarama od paljenja smeća i izolacije sa bakarnih kablova. Gomile prosjaka što presreću vozače na okolnim semaforima i dosađuju posetiocima obližnjeg Centra „Sava“. Sklepana vozila za prevoženje sekundarnih sirovina, „jedinice“ vodonoša sa plastičnim balonima i pralja rublja i tepiha koje opsedaju jedinu česmu u naselju, na izlazu sa autoputa E 75. Svake zime tamo izgori po nekoliko baraka, a u požaru često poneko i nastrada.
Sve to izaziva netrpeljivost i zazor okoline. Zato je „Karton siti“, kako improvizovanu naseobinu rado nazivaju mediji, već deceniju jedan od najočiglednijih problema gradskih vlasti, uprkos činjenici da samo u Beogradu ima 141 slično naselje. I bar po jedno u svakom većem mestu u državi. Najavljena restauracija mosta Gazela je ubrzala nastojanja nadležnih da popišu i pripreme za raseljavanje 160 uglavnom romskih porodica sa ove na druge lokacije, i to, kako nadležni predviđaju, u montažne kućice. Protesti žitelja krajeva grada gde je trebalo da budu iseljeni u dva ranija pokušaja nalažu da konačno odredište bude tajna do izvršenja. A Romi „Podgazeljani“ na selidbi ne insistiraju, jer većini život u srcu glavnog grada, makar i u društvu pacova, sasvim odgovara.
Obrisi divljeg naselja su se mogli nazreti već sredinom devedesetih. Kuća Stanice i Mištara Demirovića iz Bojnika kod Leskovca napravljena je od ćerpiča pre desetak godina i bila je treća u kraju. Mištar je tada vizionarski ogradio dobar deo prostrane ledine pod šutom i niskim rastinjem, kao da je osetio da će uskoro sve vrveti od komšija. Na vreme se prikačio na trafo-stanicu, a „ne kao oni kod pruge, za bandere“, pa sad po ceo dan gleda crveni „sneg“ na televizoru. Ništa mu drugo ne preostaje, pošto je vezan za krevet zbog amputirane noge koju je pojela „grena“ (gangrena). Nije ni primetio kad se naselje raširilo, jer su se stanovnici pojavljivali i nestajali sezonski. Ali se sa naletom doseljenika sa Kosova i Metohije posle bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO-a 1999, nehigijensko naselje umnogostručilo. Ekonomsko propadanje juga Srbije dovelo je žitelje iz ovih krajeva. Pod „Gazelom“ su našli utočište i deportovani Romi iz zapadnih zemalja, izbeglice iz Bosne, Hrvatske, ali i došljaci iz drugih delova Beograda. Pa čak i ne-Romi, i takozvani „ostali“, zapravo strani državljani.
Tako su ovde u opticaju četiri jezika – romski, albanski, rumunski i srpski. Neki su u rodnom kraju ostavljali bedu i zgarišta, a neki, kao Nebojša Saitović, dvospratnice sa luksuznim kupatilima.
Ovaj vispreni četrdesetogodišnjak iz Leskovca ne krije koliko je ponosan na dva kamiona na koje tovari metalni otpad. I na gotovo nov automobil marke BMW, koji je parkiran uz čatrlju od plehova, itisona i starih prozora. U njoj živi sa ženom Koštanom, ispošćenom majkom sedmoro dece i babom tri unuka. Njihove ćerke i sinovi, iz ovog i prethodnih brakova, žive u susednim udžericama, ali se svi okupljaju za „smederevcem“ iz koga izlaze reš pečeni pileći bataci. „Mi, sestro, radimo, ne ciganišemo se kao oni preko“, kaže Nebojša, između gutljaja piva i dubokog uvlačenja dima „marlbora“. To „preko“ deluje krajnje neodređeno u arhitektonskom haosu takozvanih ulica, ali se odnosi na baraku Milana i Gordane Stamenković. Ni oni njih ne ljube ograđujući se rečima da se „ne druže sa svi Cigani“, a pogotovu ne sa „lopovima“. Međutim, međusobno ogovaranje spada u domen svakodnevne komunikacije, kao i žestoka vika i psovanje, i zaklinjanje u smrt deteta. Zbog svega i svačega. Za „belce“ je uvek spremna rečenica: „daj neki dinar“, koji nikad nisu spremni da međusobno podele. Stamenkovići spadaju u siromašniji sloj, iako je Milan muzičar i prima „platu sa ratišta“. Ostatak velike familije prosi i pretura po kantama. Izlazak na teren svi, od dede do unuka, shvataju kao radnu obavezu koja će im doneti, tvrde, od 1000 do 1200 dinara na dan. Ono što ne „ižickaju“ na ulici nadoknade prodajom gvožđurije koju izvlače iz kontejnera. U neposrednom komšiluku, Blage Bekjarević je otvorio otkupnu stanicu za metal. Žena meri ponuđenu robu, prethodno proveravajući kvalitet magnetom, i ređa u odgovarajuće „rafove“, pregrađene radijatorima i oglodanim feder madracima.
Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Aleksandar Plavevski
Nastavak ove priče možete pročitati u
julskom (#21) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari