Ono što najviše iznenađuje u vezi sa ostacima Persepolisa u južnom Iranu, antičke prestonice Persijskog carstva koju je Aleksandar Veliki spalio pošto ju je osvojio, jeste odsustvo scena nasilja na onome što je ostalo od njegovih kamenih zidova. Na reljefima ima prikazanih vojnika, ali se oni ne bore; ima oružja, ali ono nije isukano. Uglavnom viđate znakove koji ukazuju na to da se ovde dešavalo nešto humano – ljudi iz različitih naroda se okupljaju miroljubivo, donose poklone, jedni drugima srdačno spuštaju ruke na ramena. U eri zapamćenoj po varvarstvu, Persepolis je, izgleda, bio mahom kosmopolitsko mesto – i za mnoge Irance njegove ruševine su danas veličanstveni podsetnik na ono što su njihovi persijski preci bili i šta su činili.
Zabeležena istorija ove zemlje proteže se kroz nekih 2500 godina i ostvaruje svoj vrhunac u današnjoj Islamskoj Republici Iranu, koja je nastala 1979. godine pošto je revolucija, koju je delimično inspirisalo konzervativno sveštenstvo, oterala šaha kojeg je podržavao Zapad. To je danas verovatno najveća svetska ustavna teokratija i jedan veliki eksperiment: mogu li državu uspešno da vode sveti ljudi nametanjem ekstremne verzije islama narodu koji je duboko prožet jednom tako bogatom prošlošću kao što je persijska?
Persija je bila osvajačko carstvo, ali za nju takođe važi da je na neki način bila i jedna od uzvišenijih i dobronamernijih antičkih civilizacija i želela sam da saznam koliko snažno ljudi mogu da se poistovećuju sa delom svoje prošlosti koji je predstavljen na sačuvanim frizovima. Zato sam odlučila da istražim šta „persijski“ znači Irancima, koji su u vreme moje dve prošlogodišnje posete bili izloženi izolaciji od strane međunarodne zajednice, satanizovanju njihove kulture u zapadnjačkim bioskopima, a njihove vođe izopštene, u eskalirajućem verbalnom ratu sa Vašingtonom, kao tobožnji preteći teroristi koji nameravaju da naprave bombu.
Nemoguće je razlučiti iranski identitet kao samo ovakav ili samo onakav – uopšteno govoreći, on je delom persijski, delom islamski, a delom zapadnjački i sva ta protivrečja postoje zajedno. Ali, postoji i persijski identitet koji nema nikakve veze s islamom, a koji je istovremeno pomešan sa islamskom kulturom (što dokazuje muslimanski poziv na molitvu koji trešti iz zvučnika postavljenih oko Persepolisa, podsetnik za posetioce da se ne nalaze samo u persijskom kraljevstvu već i u islamskoj republici). Ovo je priča o onim Irancima koji se još uvek, bar delimično, poistovećuju sa svojim persijskim korenima. Možda nešto iz davnih milenijuma prodire kroz sastav onoga što je danas jedno od najosetljivijih svetskih žarišta. Da li su tragovi persijske naravi koja voli život (vino, ljubav, poeziju, pesmu) utkani u tkivo apstinencije, molitve i fatalizma koji se često povezuju s islamom – poput nekakvog tajnog kompjuterskog programa koji tiho radi u pozadini?
OPSTAJANjE NA PERSIJSKI NAČIN
Glavni grad Irana, Teheran, je uzbudljiva metropola koja se guši u zagađenju, smeštena u podnožju planina Elburz. Mnoge zgrade su napravljene od majušnih žućkastih cigala i okružene metalnim ogradama, što ostavlja utisak malih slagalica koje se ređaju jedna za drugom, s povremeno umetnutim obustavljenim građevinskim projektima i parkovima. Ovde još uvek ima lepih vrtova, što je persijsko nasleđe, i onih privatnih, s voćkama i fontanama, ribnjacima i kavezima za ptice, koji bujaju unujtar zidova.
Dok sam bila tamo, dve američke naučnice, rodom iz Irana, koje su došle u posetu domovini, bile su zatvorene pod optužbom da potpiruju baršunastu revoluciju protiv vlade. Na kraju su ih pustili. Ali kad sam se vratila u SAD, ljudi su me pitali da li sam se bojala da idem u Iran, pretpostavljajući da mi je pretila opasnost da i ja dospem u zatvor.
Ali, u Iranu sam bila gošća, a tamo gosta stavljaju na najuzvišenije mesto, daju mu najslađi deo voća, najudobnije mesto za sedenje. To je sastavni deo složenog sistema ritualne pristojnosti – taarof – koji upravlja skrivenim značenjima tamošnjeg života. Gostoljubivost, laskanje, porodični poslovi, politički pregovori; taarof je nepisani zakon međuljudskog ponašanja. Ova reč ima arapski koren, arafa, što znači znati ili steći znanje o nečemu. Ali ideja taarofa – omalovažiti sebe, a uzvisiti drugu osobu – je persijskog porekla, kaže Viljem O. Bimen, lingvistički antropolog sa Univerziteta u Minesoti. On to opisuje kao „borbu za niži položaj“, ali na izrazito učtiv način, što u hijerarhijskom društvu kao što je Iran „ljudima omogućava da, uprkos razlikama u socijalnom statusu, opšte na ravnopravan način jedni s drugima“.
Napisala: Margerit Del Gudis
Snimila: Nijuša Tavakolijan
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari