U ponoć grad se pretvara u bleštavu mrežu svetlosti koja uključuje pozlaćenu kupolu hrama Hrista Spasa, staljinistički užas od hotela Ukrajina i tamne savijutke reke Moskve. Nizvodno, svetla novogradnje koja rade 24 sata na dan vise u vazduhu, dok se čelik i beton gube u tami. Dnevna buka je nestala. Noć donosi jasniju sliku, a svetla ocrtavaju obrise budućnosti.
Na brdu Vorobjevi gori, međutim, sve oči su bile uprte u motociklističku trku koja se odvijala bez zvaničnog odobrenja: japanske mašine svetlucave kao igračke, strogi ruski vostoci, čudovišni dukatiji, harliji s hromiranim auspusima. Stotine motociklista i obožavalaca gurali su se na vidikovcu da bi posmatrali mašine koje su na svojim startnim pozicijama pozirale nehajno poput filmskih zvezda. Jednom harliju bilo je dovoljno samo da „pročisti grlo“ pa da uzbudi gomilu.
Neki motocikli su bili toliko izmenjeni da je bilo teško odrediti šta su bili nekad. Jedan ural, koji je inače prevozio džakove krompira u bočnoj prikolici, pretvoren je u sjajnog crnog grabljivca načičkanog raketama i automatskim puškama. Ali, kako su cevi pušaka, u stvari, bile noge od stolice, a upravljač napravljen od štaka, efekat je pre bio pozorišni nego preteći. Uprkos svoj toj koži i nitnama, isto bi se moglo reći i za vozače. Pitao sam jednog ogromnog tipa s maramom na obrijanoj glavi čime se bavi danju. „Spavam“, zarežao je. Na šta je njegova devojka dodala: „Fivel je kompjuterski programer.“ Štreber danju, bandit noću.
S nama je bio moj prijatelj Saša. Saša govori tako tiho da deluje stidljivo iako je on, u stvari, detektiv iz odseka za ubistva koji pazi šta priča. U vojsci se takmičio u bijatlonu, sportu u kom se skija s puškom na ramenu, a zatim se staje i puca u metu dok vam srce lupa o rebra. On je sačuvao tu smirenost.
Upoznali smo se pre pet godina u jednom irskom baru u Moskvi. Moja vrlo inteligentna koleginica Ljuba i ja smo slavili završetak dvonedeljnog terenskog istraživanja za jedan od mojih romana. Saša je upravo bio izvukao neke mrtve mafijaše iz močvare i nije mu bilo do fiktivnih junaka. Sad kad se oženio Ljubom, prisiljen je da trpi moja neprestana pitanja, iako primećuje da bi moj detektiv Renko trebalo da bude običan detektiv poput njega.
Na bulevaru je počela trka. Takmičari bi minuli poput mrlja pred očima posmatrača; manji motori ubrzavali su uz zavijanje, dok su „teškaši“ stvarali buku od koje se tresla zemlja. Cilj je bio nedefinisan – mogao je da bude bilo gde, stotinak metara od nas pa sve do obilaznice oko centra Moskve, Sadovoje koljco, gde motocikli mogu da razviju brzinu i do 190 kilometara na sat, zavisno od gustine saobraćaja. Tu se odvijaju i auto-trke, ili su se barem odvijale sve dok ih policija nije zabranila pošto je na You-Tubeu postavljen snimak vozača koji jure po obilaznici Sadovoje koljco brzinom tri puta većom od dozvoljene.
Motociklista u postavljenom kožnom kombinezonu – koji je više iskazivao životni stil vlasnika nego što je služio kao stvarna zaštita – zajahao je kavasaki, možda od 750 kubika. Otkud bih ja znao? Moje iskustvo se svodilo na jednu vožnju vespom od Rima do juga Španije. Zabrinuo sam se kad sam ugledao kako na zadnje sedište skače tinejdžerka koja je na sebi nosila jedva nešto malo više odeće od kacige. Čim ga je čvrsto obgrlila, skliznuli su prema trkalištu. Devojka je izgledala tako krhko da sam morao da se zapitam: Ko je tu odgovoran? Gde je policija?
Saša je pokazao prstom prema grupi milicionera koji su stidljivo stajali po strani. „To nije u njihovoj nadležnosti.“ Motori su pojurili sa startne linije. Za nekoliko sekundi, od te dece su se videla još samo zadnja svetla u daljini.
KO JE GLAVNI? Vladimir Putin? Njegov naslednik Dmitrij Medvedev? Legendarni oligarsi? KGB prerušen u prijatniju Federalnu službu bezbednosti (FSB)? (Stvarno izgleda kao da u upravnom odboru svakog većeg preduzeća sedi jedan aktivni ili bivši tajni agent.) Ali, kao što kažu u Rusiji, „Oni koji znaju – znaju.“ Ono što je izvesno jeste da Moskva pliva na petrodolarima; u tom gradu ima više milijardera nego u bilo kom drugom gradu na svetu. Više nego u Njujorku, Londonu ili Dubaiju. Milionera ima kao golubova. Bogati i superbogati zajedno čine društvenu klasu koja je neodređeno nazvana „novi Rusi“ kad se pojavila devedesetih godina. Polovina njih su preživeli iz industrijskih potresa, poput „aluminijumskog rata“ od pre deset godina kad su direktori ubijani i levo i desno. Polovina je otkrila da se više isplati osnovati banku nego opljačkati je. Polovinu čine i mladi finansijski akrobati koji lete s jednog „hedž fonda“ na drugi. (U Rusiji možete imati tri polovine.)
Napisao: Martin Kruz Smit
Snimio: Gerd Ludvig
Nastavak ove priče možete pročitati u
avgustovskom (#22) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari