Od pamtiveka (a to je omiljena vremenska odrednica za vreme kada smo kao vrsta postali svesni sebe i počeli da mislimo) ljudi se trude da pronađu svoje mesto u svetu, bilo na kolektivnom, bilo na ličnom planu. Bezbrojna pitanja su jurcala ka našim bližim i daljim precima a oni su hrabro otključavali kapije saznanja potvrđujući Balzakove reči da je znak pitanja ključ za svaku nauku. Stalno preispitivanje dovelo je mnoge do ključnih odgovora i velikih preokreta u poimanju sveta.
Među meni omiljenim revolucionarima je i Galilej. U njegovo vreme novo načelo nauke – posmatranje kao put do spoznaje – pripisuje se upravo ovom velikom naučniku. Već proslavljeni matematičar i astronom, na pragu osme decenije života morao je na kolenima pred inkvizicijom da se odrekne svog učenja da se Zemlja okreće oko Sunca. Neko bi rekao kakvo poniženje! Da, za crkvu…
Čini mi se ponekad da smo kao vrsta postali previše osioni prema planeti na kojoj živimo i da smo izgubili veru u Prirodu. Plašim se da kao čovečanstvo ne prođemo poput Urbana VIII pred Galileom, misleći da sve konce čvrsto držimo u svojim rukama. Zemlju doživljavamo kao nešto nepromenljivo, nešto što će uvek biti u mogućnosti da nam podari makar ono osnovno.
Savladali smo tehnologiju, ubiramo plodove, hranimo se i zarađujemo. Ali, da li se dovoljno često pitamo: dokle?
Novi komentari