Arheolozi su iskopali 6000 godina stare kosti žene koja je bila pokopana na nalazištu zvanom Gobero u severnom Nigeru. Oko 200 grobova pronađenih u blizini nestalog jezera nagovestilo je život na nekada plodnoj zemlji.
Na dan 13. oktobra 2000. godine mala grupa paleontologa, predvođena Polom Serenom sa Čikaškog univerziteta, iskočila je iz tri pohabana landrovera, napunila flaše sa vodom i raštrkala se po žućkastom pesku pustinje Tenere u severnom Nigeru. Tenere, na južnom boku Sahare, lako može da se svrsta u najpustošnije predele na Zemlji. Tuarezi, nomadi sa turbanima koji vekovima vladaju ovim jalovim kraljevstvom, smatraju da je ona „pustinja u pustinji“ – okean peska i kamenja veličine Kalifornije, gde jedna masivna dina može da se proteže do sto pedeset kilometara, a kombinacija jare od 50 stepeni po Celzijusu i neumoljivog vetra može da isisa vodu iz ljudskog tela za manje od jednog dana.
Surovi uslovi, kombinovani s povremenim sukobima između Tuarega i nigerske vlade, učinili su da ovaj region najvećim delom ostane neistražen.
Sereno, gostujući istraživač Društva National Geographic i jedan od najplodnijih lovaca na fosile dinosaurusa na svetu, vodio je svoju prvu ekspediciju u pustinji Tenere pet godina ranije, posle pregovora sa obe strane, vođom pobunjenika Tuarega i nigerskim ministrom odbrane, koji su mu odobrili bezbedan prolaz radi istraživanja slojeva bogatih fosilima. Taj početni pohod su pratili ostali i svaki put bi se njegov tim pojavljivao iz pustinje sa ostacima egzotičnih vrsta, uključujući Nigersaurusa, biljoždera sa 500 zuba, i Sarkosaurusa, istrebljenog krokodila veličine gradskog autobusa. Ekspedicija 2000. godine je, međutim, bila najambicioznija – tri meseca pretraživanja 500 kilometara dugog luka Tenerea koji se završava blizu Agadeza, srednjovekovnog karavanskog grada na zapadnoj ivici pustinje. Članovi njegovog tima su već bili iskopali oko 20 tona kostiju dinosaurusa i drugih praistorijskih životinja. Ali šest nedelja teškog rada u ovom surovom okruženju ih je iznurilo. Većina je dobila blagi oblik dizenterije, neki su izgubili u težini toliko da su morali da pritežu kaiševe dok su se vukli po mekom pesku; a svima su živci bili na ivici posle susreta sa naoružanim razbojnicima.
Majk Hetver, fotograf koji je pratio tim, sam je krenuo ka tri male dine. Popeo se na vrh prvog obronka i zaprepašćeno razrogačio oči. Dine su bile posute kostima. Napravio je par snimaka digitalnom kamerom i požurio natrag ka landroverima.
„Pronašao sam neke kosti“, rekao je Hetver, kad se grupa okupila. „Ali one nisu od dinosaurusa. One su ljudske.“
Vrućina, žeđ, i dinosaurusi su bili zaboravljeni dok su članovi tima sledili Hetvera natrag do tri dine i počeli pažljivo da razgledaju njihove padine. U samo nekoliko trenutaka prebrojali su na desetine ljudskih kostura. Delovi ljudskih lobanja izbijali su kroz pesak kao prevrnute porcelanske vaze; vilične kosti su sadržale skoro sve zube; majušna ruka, možda dečja, pojavila se kao da je isplivala kroz pesak sa svim očuvanim kostima prstiju. „Izgledalo je kao da su ih pustinjski vetrovi izvlačili iz njihovih večnih konačišta“, rekao je Hetver. Razbacano među ljudskim kostima ležalo je obilje glinenih krhotina, perli i kamenih alatki – lepo oblikovanih vrhova strela i sekira, i istrošenih bruseva. Takođe je bilo na stotine životinjskih kostiju. Pored antilopa i žirafa, Sereno je ubrzo prepoznao ostatke stvorenja koja su bila prilagođena životu u vodi kao što su krokodili i nilski konji, kornjače, ribe i školjke. „Gde god da ste se okrenuli bilo je kostiju koje su pripadale životinjama koje ne žive u pustinji“, rekao je Sereno. „Shvatio sam da se nalazimo u Zelenoj Sahari.“
U poslednjih 70.000 godina Sahara je uglavnom ličila na pustinju kakva je danas. Međutim, pre oko 12.000 godina, kolebanje Zemljine ose i drugi atmosferski faktori prouzrokovali su da se afrički sezonski monsuni polako pomere ka severu, donoseći nove kiše području velikom skoro kao Sjedinjene Države. Bujni slivovi širili su se preko Sahare, od Egipta do Mauritanije, privlačeći životinjski svet i, konačno, ljude.
Napisao: Piter Gvin
Snimio: Majk Hetver
Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#23) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari