Kokino

Arheolozi i arheoastronomi smatraju da ovaj značajan lokalitet, star 4000 godina, u kome se možda krije mit o svetoj planini, može dati odgovore na mnoga pitanja važna za sve paleobalkanske narode.

Mističnost vulkanskog predela u severoistočnom delu Makedonije samo izdaleka najavljuje osećanje drevne tajne, koje se javlja već pri prvom susretu sa grupom gromadnih andezitnih stena, ispresecanih pukotinama i zasecima.

Često prekriveni izmaglicom, neobični prirodni oblici izranjaju kao da dolaze iz nekog drugog sveta – što i nije daleko od realnosti, jer oni su svedoci rituala, obreda i upornog, vekovima dugog posmatranja nebeskih tela. Znamo da su neki drevni preci prirodnom skupu stena dodali zaseke da bi posmatrali kretanja nebeskih tela, pre svega Sunca i Meseca. Utvrđeno je da je Kokino bio i obredni lokalitet, ali kakvi obredi su se tamo praktikovali pre nekih 4000 godina? Koliko generacija je prenosilo sa kolena na koleno znanje o Suncu i Mesecu, da li o tome postoje zapisi i čemu je sve to služilo?

Postoje materijalni dokazi koji pružaju samo deo odgovora, postoje i matematički i astronomski proračuni, ali još više ima teorija i pretpostavki o onome što se tu dešavalo tokom bronzanog doba. Ipak, jasno je da je Tatićev Kamen, neobični lokalitet na vrhu planine, lociran na nadmorskoj visini od 1013 metara, služio kao obredno mesto i opservatorija, i da je tvorevina drevne, zasad nepoznate kulture čiji su izabrani predstavnici tokom nekoliko vekova posmatrali kretanje Sunca i Meseca i primenjivali ta saznanja za regulisanje sopstvenih aktivnosti, pre svega žetve i setve. Kokino je, pretpostavlja se, bio žižna tačka sa koje se na taj način uticalo na život ljudi u regionu.

Drevni lokalitet Kokino (nazvan po obližnjem selu u blizini Kumanova, u Republici Makedoniji, oko 75 km od Skoplja) otkriven je nedavno, pre sedam godina. Naime, pred kraj 2001. godine, arheolog Jovica Stankovski, aktuelni direktor Muzeja u Kumanovu je pri rutinskom obilasku terena prepoznao značajno arheološko nalazište i započeo naučno istraživanje. Priča je tako počela da se odmotava, mada klupko tajni još uvek nije do kraja razmotano.

Verovatno najuticajnija međunarodna promocija usledila je 2005. godine pošto je NASA uvrstila Kokino na četvrto mesto liste najstarijih i najvažnijih astronomskih opservatorija u svetu, posle Abu Simbela u Egiptu, Stounhendža u Engleskoj i Angkhor Vata u Kambodži.

„Na osnovu arheoloških tragova i kasnijih istraživanja zaključili smo da je reč o važnom nalazištu iz bronzanog doba (drugi milenijum p.n.e.). Prva sondažna ispitivanja su potvrdila naše pretpostavke. Iskopani materijal hronološki obuhvata sve faze bronzanog doba. Ali, odmah je bilo jasno da Kokino nije uobičajen arheološki lokalitet, već da je izuzetno kompleksan i da obuhvata više sadržaja. Arheoastronomski sadržaj je jedan segment lokaliteta, a drugi je njegova upotreba kao svete planine na kojoj su se izvodili rituali u najvećem broju povezani sa kultovima Velike Majke, Sunca i plodnosti. Značaj Kokina kao mesta gde su se slavili ti ekstraurbani kultovi je možda za praistorijske žitelje bio važniji od njegove funkcije kao opservatorije“, kaže Jovica Stankovski.

Napisala: Marijana Ivanova
Snimio: Ljupčo Ilievski

Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#23) broju časopisa National Geographic Srbija.