Jednog toplog septembarskog dana farmeri iz cele države se okupljaju oko ogromnih mašina. Kombajni, mašine za presovanje i pakovanje u bale, rovokopači, kultivatori, drljače, traktori svih vrsta – svi oni se mogu videti na godišnjoj izložbi pod nazivom Dani poljoprivredne tehnologije u Viskonsinu. Ali zvezde izložbe su velike žetelice koje se preteći izdižu iznad ljudi. Imena su im kao kod sportskih automobila – Claas Jaguar 970, Krone BiG X 1000 – i obojene su živim bojama. Svaka od tih mašina teži po 15 tona i ima gume više od prosečne visine jednog čoveka. Kad sam prošle godine posetio Dane poljoprivredne tehnologije u Viskonsinu, Džon Dir je dopuštao posetiocima da isprobaju njihov traktor 8530, elektromehaničko čudo usavršeno u tolikoj meri da nisam imao pojma kako se njime upravlja. Ali, bez brige: traktor upravlja sam sobom pomoću satelitske navigacije. Sedeo sam visoko, srećan na komandnom mostu, u kabini s klima-uređajem, dok su se pod mojim nogama po zemlji kotrljali veliki točkovi.
Farmeri se smeškaju dok gledaju kako mašine grme kukuruznim poljima. Međutim, dugoročno gledano, oni možda uništavaju izvor njihovih sredstava za život. Površinski sloj tla na Srednjem zapadu, koji spada među najkvalitetnija poljoprivredna zemljišta na svetu, sastoji se od rastresitih, nejednakih grumenova s mnogo vazdušnih džepova između njih. Velike, teške mašine kao što su žetelice gnječe vlažno tlo pretvarajući ga u homogen, skoro neprobojan glib – što je proces koji se naziva zbijanje (kompakcija). Korenje biljaka ne može da prodre kroz zbijeno tlo; voda ne može da se sliva u zemlju, pa umesto toga otiče, uzrokujući eroziju. A kako do zbijanja može da dođe i duboko u zemlji, potrebne su decenije za njen oporavak. Kompanije koje proizvode poljoprivrednu opremu, svesne tog problema, stavljaju široke gume na svoje mašine kako bi se pritisak rasporedio. A farmeri koriste satelitsku navigaciju pomoću koje usmeravaju mašine na precizno zacrtane staze da bi drugi delovi tla ostali netaknuti. Ipak, ova vrsta zbijanja ostaje i dalje ozbiljan problem – barem u zemljama u kojima zemljoradnici sebi mogu da priušte žetelice koje koštaju 400.000 dolara.
Na nesreću, zbijanje je tek jedan, srazmerno mali delić mozaika problema koji muče tla širom sveta. U zemljama u razvoju gubi se mnogo više obradive zemlje zbog erozije koju izaziva čovek i krčenja šuma, što direktno pogađa živote 250 miliona ljudi. U prvom – i zasad još uvek najopsežnijem – istraživanju globalne zloupotrebe tla, naučnici iz Međunarodnog referentnog centra za podatke o tlu (ISRIC) u Holandiji su 1991. godine procenili da je čovečanstvo degradiralo skoro 20 miliona kvadratnih kilometara zemlje. Drugim rečima, naša vrsta ubrzano uništava područje objedinjene veličine Sjedinjenih Država i Kanade.
Ovogodišnje nestašice hrane, delimično izazvane opadanjem količine i kvaliteta sveukupnog obradivog zemljišta (videti „Goli i bosi“ na strani xx), dovele su do nemira u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Do 2030. godine, kad oni koji su danas deca budu ljuljali svoju decu, na svetu će biti 8,3 milijarde ljudi; da bi sve te ljude nahranili, procenjuje Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, zemljoradnici će morati da proizvode skoro 30% više žitarica nego danas. Poznavaoci ljudske nepromišljenosti priznaće da tlo uništavamo brže nego ikad ranije, iako čovečanstvo od njega očekuje sve više. „Dugoročno gledano, nestaje nam obradive zemlje“, kaže Dejvid R. Montgomeri, geolog sa Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu.
Novinari ponekad zaobilaze neprivlačne teme. Nažalost, degradacija tla je za novinare i čitaoce neprivlačna tema. Uprkos tome, opasnosti – ali i mogućnosti – nikad nisu bile veće, kaže Ratan Lal, istaknuti pedolog s Državnog univerziteta Ohajo. Istraživači i obični zemljoradnici širom sveta otkrivaju da se čak i sasvim uništena tla mogu obnoviti. Iz toga proizlazi prilika, kaže Lal, ne samo da se bori protiv gladi nego i da se napadnu problemi kao što su nestašica vode, pa čak i globalno zagrevanje. Zaista, neki istraživači misle da globalno zagrevanje može znatno da se uspori tako što bi se ogromne zalihe nagomilanog ugljenika koristile za preradu loših svetskih zemljišta. „Politička stabilnost, kvalitet životne sredine, glad i siromaštvo – svima je koren zajednički“, kaže Lal. „Na duge staze, rešenje za sve te probleme leži u obnavljanju najosnovnijeg od svih resursa: tla.“
Kad sam prošle jeseni upoznao Džanga Ljoubaoa u njegovom selu u centralnoj Kini, on je ašovom riljao po erodiranim terasama svog poljoprivrednog zemljišta – što je već duže od 40 godina radio posle svake kiše. Šezdesetih godina Džanga su poslali u selo Dadžai, 320 kilometara na istok, da nauči dadžai-način – poljoprivredni sistem za koji su kineske vođe verovale da će preobraziti njihov narod. U Dadžaiju mi je Džang ponosno rekao: „Kina je sve naučila o zemljoradnji.“ A to je tačno, iako, nažalost, ne u smislu u kom je Džang to mislio.
Dadžai se nalazi u geološkoj anomaliji koja se naziva Lesna visoravan. Eonima vetrovi duvaju preko pustinje prema zapadu, nanoseći peščar i pesak u centralnu Kinu. Prašina koja pada milenijumima prekrila je to područje naslagama zbijenog mulja – ili lesa, kako ga nazivaju geolozi – od kojih su neke debele stotinama metara. Kineska Lesna visoravan je velika otprilike poput Francuske, Belgije i Holandije zajedno. Stotinama godina su se nanosi tog mulja spirali u Žutu reku – što je prirodan proces koji se pogoršao zahvaljujući dadžai-načinu, i stvorio verovatno najgori problem erozije na svetu.
Napisao: Čarls Man
Snimio: Džim Ričardson
Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#23) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari