Sve srećne porodice liče jedna na drugu, napisao je Lav Tolstoj, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Ali, veliki ruski romanopisac nije mislio na slonove, čiji su porodični odnosi složeni, raznovrsni i fascinantni, čak i u relativno povoljnim uslovima kenijskog nacionalnog parka Samburu.
Biolog Jan Daglas-Hamilton prikrada se krupnoj mladoj slonici, naočitoj i plašljivoj. Zove se En. Stoji napola skrivena u šumarku na vrhu brežuljka na dalekom severu Kenije i s još nekoliko rođaka mirno brsti lišće. Oko vrata joj visi debela kožna ogrlica za koju je na spoju lopatica pričvršćen elektronski odašiljač koji omogućava Daglas-Hamiltonu – koji je u nacionalni park doleteo cesnom, a zatim nastavio pešice kroz visoku travu i grmlje akacije – da je nađe. Hodajući u polučučnju uz vetar, približio joj se na manje od trideset metara. En još brsti lišće. Ne primećuje ga, ili ne haje.
Slonovi mogu biti opasni. Lako se uznemire, ćudljivi su, a ponekad se brane tako što napadaju. Daglas-Hamilton, svetski priznat stručnjak za slonove, te životinje proučava već četrdeset godina.
Danas želi da izbliza pogleda ogrlicu. Čuo je da je možda postala preuska i da je – otkako su En uspavali, stavili joj ogrlicu oko vrata i tako je pretvorili u izvor naučnih podataka – urasla slonici u vrat. Inače je Daglas-Hamilton mnogo obazriviji u praćenju slonova i čini to iz terenskog vozila, ali po ovakvom terenu nije moguće voziti. U pitanju su Enina udobnost i zdravlje. Ogrlica bi trebalo labavo da visi jer na sebi ima protivteg u obliku priveska. On želi da se uveri da ogrlica ne steže slonicu oko vrata poput omče. Ali zasad mu iz čestara En pokazuje samo svoj veličanstveni slonovski tur. Zato se on prikrada još bliže.
Njegova tri pratioca malo zastaju. Jedan je Dejvid Dabalen, Janov talentovani mladi pomoćnik iz Samburua, koji često svom šefu pravi društvo na ovakvim misijama. Drugi je ovdašnji vodič naoružan vinčesterkom. Treći sam ja. Dok gledamo kako se Daglas-Hamilton oprezno približava slonici, zapažamo kako mu se jedna druga slonica, krupna, verovatno predvodnica krda, neupadljivo približava. Saginjemo se da nas predvodnica ne primeti. Ukočimo se. Mada nam ta ženka prilazi sumnjičavo i preteći, Daglas-Hamilton nije uznemiren njenim prisustvom, ali Dabalena pomalo počinje da hvata nervoza.
En se, pak, ljupko dogegava iz šipražja. Ide prema Daglas-Hamiltonu. Međusobno su udaljeni petnaest metara. Nekoliko trenutaka mlada ženka mu ukazuje čast frontalnim prizorom njenog širokog čela, klempavih ušiju, lepih kljova, kao da pozira pred reflektorima. Okreće mu se iz profila. On podiže fotoaparat i okida nekoliko puta. A onda se i ona okreće i odlazi dalje. U tih nekoliko sekundi, Jan je kroz objektiv video da ogrlica visi baš kako treba. Lažna uzbuna. En ne preti nikakva opasnost – barem ne od povrede ili gušenja.
Dok se kružeći povlačimo nazad prema našem vozilu, mislim: Znači, tako to ide. Malo opreza, malo poštovanja, saznaš šta ti treba, povučeš se. Svi srećni i zadovoljni. Posle četrdeset godina proučavanja slonova Daglas-Hamilton poznaje ovu vrstu koliko i svaki Afrikanac. Terenskim radom je stekao, a ljubavlju izoštrio, istančan osećaj za individualnost tih životinja: njihovu nepredvidivost, diskretne signale, niz njihovih osobenosti i nagona. Ništa me u njegovom susretu s En nije pripremilo na incident koji će se dogoditi kroz nekoliko nedelja, kad sam gledao kako jedan slon nasrće na njega, sustiže ga, baca na zemlju i zamalo kljovama probija utrobu.
Uskoro smo ponovo u vazduhu, Janovim avionom letimo nisko iznad obrisa krajolika. Niski let mu je omiljen: zašto se penjati na 300 metara, kad možeš da miluješ topografiju? Idemo prema severoistoku, ka Nacionalnom parku Samburu, dižući se i blago ponirući preko stenovitih padina, grebena, suvih dolina obraslih akacijom i peščanih reka. Iza parka nalazi se šljunkovita staza za sletanje, a nedaleko od nje i Janov logor. Stići ćemo kući pre mraka.
Napisao: Dejvid Kvamen
Snimio: Majkl Nikols
Nastavak ove priče možete pročitati u
septembarskom (#23) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari