Evroazija je 200.000 godina bila samo njihova. A onda su stigli došljaci.
U rekonstrukciji izrađenoj na temelju anatomije okamenjenih ostataka i drevne DNK iz prošlosti je prvi put izvirila neandertalka. Barem neki pripadnici njene vrste nosili su gen za crvenu kosu i svetao ten.
U martu 1994. godine neki speleolozi su istraživali veliki sistem pećina u severnoj Španiji i nabasali na manju bočnu galeriju u kojoj su njihove svetiljke obasjale dve ljudske vilice u peščanom tlu. Ta pećina, El Sidron, nalazi se usred zabačene planinske šume divljeg kestena i hrasta u provinciji Asturijas, južno od Biskajskog zaliva. Sluteći da bi te vilične kosti možda mogle da potiču još iz Španskog građanskog rata, kad su se republikanski partizani u El Sidronu skrivali od Frankovih vojnika, speleolozi su odmah izvestili lokalnu policiju. Ali kad su policijski istražitelji pregledali galeriju, otkrili su ostatke mnogo veće – i, kako će se pokazati, mnogo starije – tragedije.
U nekoliko dana sudski istražitelji su iskopali oko 140 kostiju, a lokalni sudija je dao nalog da se ostaci pošalju u državni institut za forenzičku patologiju u Madridu. Kad su naučnici dovršili svoje analize (za šta je bilo potrebno gotovo šest godina), Španija je dobila svoj najstariji nerešeni slučaj. Kosti iz El Sidrona nisu pripadale republikanskim vojnicima; bili su to okamenjeni ostaci grupe neandertalaca koji su živeli i umrli verovatno nasilnom smrću, pre oko 43.000 godina. Mesto zločina nalazi se na jednom od najvažnijih geografskih raskršća praistorije, a vreme se čvrsto podudara s jednom od najtrajnijih zagonetki evolucije čoveka.
Neandertalci, naši najbliži praistorijski srodnici, dominirali su Evroazijom gotovo 200.000 godina. Tokom tog perioda, pronjuškali su svojim čuvenim velikim i ispupčenim nosevima svaki kutak Evrope i šire – na jugu duž Sredozemlja od Gibraltara do Grčke i Iraka, na severu do Rusije, na zapadu sve do Britanije, te na istoku skoro do Mongolije. Naučnici procenjuju da čak ni na vrhuncu rasprostranjenosti u zapadnoj Evropi njihov ukupan broj nije premašivao 15.000 jedinki. Međutim, uspeli su da prežive, čak i kad je sve hladnija klima veliki deo njihove teritorije pretvorila u krajolik nalik današnjoj Skandinaviji – ledenu, opustošenu tundru čiji su bledi horizont prekidala retka, kržljava stabla, s tek toliko lišaja da irvasi budu zadovoljni.
Međutim, u vreme tragedije u El Sidronu neandertalci su već bili u begu, naizgled prikovani nepopustljivom klimom na Pirinejskom poluostrvu, u džepovima srednje Evrope i duž južnih delova Sredozemlja. Dodatno su bili pritisnuti širenjem anatomski modernih ljudi, koji su iz Afrike stigli do Bliskog istoka i dalje prema zapadu. Tokom idućih otprilike 15.000 godina neandertalci su u potpunosti iščezli, ostavivši za sobom tek nešto kostiju i mnoštvo pitanja. Jesu li to bila pametna i izdržljiva bića sposobna za opstanak, u mnogo čemu slična nama, ili saznajno manje sposobna? I šta se događalo pre 30.000-45.000 godina, u vreme kad su neandertalci delili neke delove evroazijskog prostora s modernim ljudskim doseljenicima iz Afrike? Zašto je jedna vrsta ljudi uspela da opstane, a druga iščezla?
Jednog vlažnog, maglovitog jutra u septembru 2007. godine stajao sam pred ulazom u El Sidron s Antoniom Rosasom iz Državnog prirodnjačkog muzeja u Madridu, koji vodi paleoantropološko istraživanje. Jedan od njegovih kolega pružio mi je baterijsku lampu, pa sam se pažljivo spustio u crnu jamu. Kako su mi se oči privikavale na tamu, počeo sam da uočavam fantastične obrise kraške pećine. Podzemna reka izdubila je duboku brazdu u peščaru, ostavivši za sobom krečnjačku pećinu široku više stotina metara, s bočnim galerijama koje vode do najmanje dvanaest ulaza. Posle desetak minuta stigao sam do Galerije del Osario – „tunela kostiju“. Od 2000. godine iz te bočne galerije iskopano je oko 1500 delova kostiju koji čine ostatke najmanje devetoro neandertalaca: petoro mlađih, dvoje adolescenata, deteta od oko osam godina i trogodišnjaka. Svima su zubi pokazivali znakove loše ishrane – što nije neuobičajeno za mlade neandertalce pri kraju tog razdoblja u istoriji planete. Ali u njihovim kostima su bili urezani znaci dubljeg očaja. Rosas je podigao nedavno iskopani deo lobanje i još jedan deo duge kosti ruke, oba s nazubljenim ivicama.
„Te su lomove – tup – napravili ljudi”, rekao je Rosas, oponašajući udarac kamenim oruđem. „To znači da su ti druškani tragali za mozgovima i moždinom u dugim kostima.“
Rekonstrukcija: Kenis & Kenis
Rekonstrukciju snimio: Džo Meknali
Napisao: Stiven Hol
Snimio: Dejvid Litšvager
Nastavak ove priče možete pročitati u
oktobarskom (#24) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari