Prethodne dve godine ove završne reči kao po pravilu nastajale su u sitnim satima. Verovatno zato što sam tada najopušteniji, a i što u to vreme moj sin, skoro trogodišnjak, čvrsto spava.
Poštujem slikarstvo Van Goga, ali ga ne volim; ipak, u jednom moram da se saglasim sa njim, a to je da je noć često življa i bogatija bojom nego dan. Ako to prenesem na sasvim lični plan, saglasni smo u potpunosti. Mir i tišina usnulog grada kao da su plodno tlo za buđenje inspiracije i sopstvene „buke“. Kada sam bio mlađi i neko vreme boravio van grada, voleo sam da provodim noć budan održavajući vatru ili loveći svice (kad ste poslednji put videli jednog?).
Očigledno, imao sam potrebu za svetlom, ali istovremeno i za saživljavanjem sa noći.
Srećom, i danas imam priliku da se na neko vreme povučem iz grada i prepustim gustom mraku.
U vedrim letnjim noćima, obgrljen tamom i sopstvenim mislima, posmatram nebo, tek tada potpuno svestan da sam deo moćne prirode, a da su zvezde „ulična svetla“ večnosti.
S obzirom na to da iznad i oko računara u radnoj sobi, maloj poput neke niše, imam gomile i gomilice knjiga, a ove redove pišem posle radnog dana, sam sebi sam zaličio na Poa:
Ponoć jednu dok pun briga, bled, umoran, bdeh vrh knjiga čiji nauk tajanstveni ljudi svi zaboraviše – već opuštah glavu snenu, kad me naglo u tom trenu kucanje na vrata prenu, na vratima moje niše. „Posetilac neki, rekoh, što kuca na vrata niše – Samo to i ništa više.“ U stvari, to me je supruga obavestila da je već mnogo kasno…
Novi komentari