Napisao: Verlin Klinkenborg
Snimio: Džim Ričardson

Da je ljudskim bićima zaista prijatno pod svetlošću Meseca i zvezda, veselo bismo odlazili u mrak, a ponoćni svet bi nam bio jednako vidljiv kao što je vidljiv i velikom broju noćnih vrsta sa naše planete. Umesto toga, mi smo dnevna stvorenja s očima koje su prilagođene životu na sunčevoj svetlosti. To je osnovna činjenica evolucije, iako većina nas ne misli o sebi kao o dnevnim bićima išta više nego što u sebi vidi primate, sisare ili Zemljane. Ipak, samo time može da se objasni ono što mi činimo noći: preuređujemo je da nas prihvati tako što je ispunjavamo svetlošću.

Ta vrsta tehnologije nije različita od one koja gradi branu na reci. Njene koristi plaćaju danak — u vidu svetlosnog zagađenja — čije posledice naučnici tek sad počinju da proučavaju. Svetlosno zagađenje je u velikoj meri rezultat loših projekata rasvete koji dopuštaju veštačkoj svetlosti da sija na sve strane i uvis prema nebu, gde uopšte nije potrebna, umesto da se usmerava nadole, gde je potrebna. Loše projektovana rasveta razređuje noćnu tamu i drastično menja nivoe svetlosti — i ritmove svetlosti — na koje su prilagođeni mnogi oblici života, uključujući tu i nas same. Gde god se ljudska svetlost razliva u svet prirode, ona tu utiče na neki od aspekata života — seobu, razmnožavanje, hranjenje.

Za najveći deo ljudske istorije, izraz „svetlosno zagađenje“ nema nikakvog smisla. Zamislite kako hodate prema Londonu u noći obasjanoj mesečinom negde oko 1800. godine, u vreme kad je on bio najnaseljeniji grad na Zemlji. Tu je živelo skoro milion ljudi koji su se snalazili, kao i uvek, svećama i kandilima, bakljama i fenjerima. Samo je nekoliko kuća bilo osvetljeno gasom, a tek posle sedam godina na ulicama i trgovima su se pojavile prve javne gasne ulične svetiljke. Sa udaljenosti od nekoliko kilometara verovatno biste pre nanjušili London nego što biste ugledali njegov bledunjavi sjaj.

Danas najveći deo čovečanstva živi pod ukrštenim svodovima reflektujuće i prelamajuće svetlosti, u raspršenim zracima preterano osvetljenih gradova i predgrađa, u svetlu preplavljenih autoputeva i fabrika. Gotovo cela Evropa je noću jedna maglina ispunjena svetlošću, isto kao i najveći deo Sjedinjenih Država i ceo Japan. U južnom Atlantiku sjaj samo jedne ribarske flote — lovaca na lignje koji svoj plen mame metalhalogenim svetiljkama — vidljiv je iz svemira i sjajniji je od Buenos Ajresa ili Rio de Žaneira.

U većini gradova nebo izgleda kao da je ostalo bez zvezda, koje kao da su za sobom ostavile praznu izmaglicu u kojoj se ogleda naš strah od mraka i koja liči na nekakvu urbanu rumen naučnofantastičnog pakla. Odrastamo toliko naviknuti na tu sveprisutnu narandžastu izmaglicu, da u svom iskustvu uopšte ne posedujemo svest, skoro nikakvo sećanje, o izvornoj lepoti neosvetljene noći — koja je toliko tamna da sjaj s planete Venere pravi senke predmetima na Zemlji. Pa ipak, iznad bledog gradskog svoda pruža se ostatak svemira, ni najmanje poremećen svetlošću kojom se mi razbacujemo — to sjajno mnoštvo zvezda, planeta i galaksija koje blista u naizgled beskrajnoj tami.

Više o svetlosnom zagađenju možete pročitati u novembarskom broju časopisa National Geographic Srbija.

Preporučite ovu stranicu