Veličanstvene šume iščezavaju u dimu i piljevini, ali još ima nade za bajkovitu bioraznovrsnost ovog ostrva – ako bi počela da jenjava grozničava potražnja za palminim uljem.
Dan počinje sat-dva pre svitanja sumanutim urlikanjem gibona, svojevrsnim budilnikom tropske šume, njihovim ljubavničkim i suparničkim kricima i upozorenjima sa vrhova drveća na energičnom majmunskom jeziku o kojem ja, njihov prizemni srodnik, mogu samo da nagađam.
Iz mog logora staza uz potok vodi u šumu mimo drveća čija se masivna stabla uzdižu 30 metara do najnižih grana. Dok sunčeva svetlost slabo probija gusti zeleni svod, još jedan primat, dugorepi makaki, hoda potokom u nadi da će mu se za doručak posrećiti neka riba ili žaba. Bez obzira na ishod potrage, njegov izraz večite mrzovolje neće se nikad promeniti. Čim se majmun izgubio uzvodno, dva kratkorepa mungosa doskakutala su do obale, pre željni zabave nego hrane.
Na nekoj čistini dva indonežanska kljunorošca bučno mašući krilima odleću na drvo puno sočnih plodova i počinju da ih kljucaju. Pretežno crni, veliki skoro kao ćurke, oni na kljunovima imaju ogromne crveno-žute rožnate izbočine koje na suncu sijaju kao da su polirane. Te ptice zasenjuju sve ostalo u ovoj šumi do trenutka dok u sumanutom letu u visini ljudskog struka ne proleti nekakav crn, ali takođe i grimizan i sjajnozelen, zapravo vrištećezelen oblik veličine pesnice bombastičnog kolorita poput svog imena: Ptičje krilo Radže Bruka. S rasponom krila od skoro 18 centimetara, to je jedan od najvećih leptira na svetu. Ako vam od pogleda na kljunorošca ili na Ptičje krilo Radže Bruka ne zastaje dah, neka vam neko za svaki slučaj proveri puls.
Kasnije se u malom čamcu otiskujem niz široku reku Kinabatangan, a onda uz bočni rukavac uzan kao sokače. Iznad naših glava čopor nosatih majmuna vere se po krošnjama visokog drveća uz reku, u kojima će prenoćiti. Trbušasti mužjak, kome komično veliki nos visi s lica poput zrele voćke, simpatično je ružan. Većina ženki šiljatih noseva iz njegovog harema nose mladunce na sisi. Sa visine nas posmatraju srebrnasti languri, a jedna bradata divlja svinja stoji na obodu šume i gleda nas dok prolazimo. Dok čamac polako plovi ispod grane koja visi, malajski varan dug dva metra ulazi u vodu.
Jedan patuljasti slon sa Borne ulazi u reku i pliva ispred našeg čamca, ispuštajući vazduh kao kit. Možda jeste „patuljast“ u poređenju s drugim slonovima, ali kad je onako taman i mokar počeo da izlazi na drugu obalu, izgledalo je kao da se iz vode pomalja brdo. Shvatam kuda je slon krenuo: krdo od tridesetak slonova – mužjak sa dugim kljovama, priličan broj odraslih ženki i mladunci svih uzrasta – brste guste puzavice pored rečne matice, bezizražajni i skoro nepomični poput skulptura.
Ovo je egzotični Borneo, kakvog ga svet zamišlja, i posetioci se neće razočarati. Ali ako želite da vidite stvarni Borneo, Borneo koji je zakoračio u XXI vek, bilo bi dobro da ste ćubasti zmijar koji sedi u krošnji na drugoj obali. Tad biste mogli da se vinete visoko iznad Kinabatangana i vidite kako neobuzdana šuma brzo uzmiče pred urednim zasadima uljanih palmi koji se protežu u nedogled. Plantaža ovih palmi je bujna i zelena, a njihovo izvijeno lišće daje joj egzotičnu lepotu, ali za jedinstvenu bioraznovrsnost Bornea ona znači neumitnu smrt.
SMEŠTEN IZMEĐU JUŽNOG KINESKOG i Javanskog mora, napola presečen ekvatorom, Borneo je tokom istorije uglavnom služio tome da njegove prirodne resurse eksploatišu – mnogi bi rekli pljačkaju – narodi s raznih strana sveta.
Kineski trgovci su dolazili po rogove nosoroga, mirisno drvo agar i ptičja gnezda za supu. Posle su im se pridružili muslimanski i portugalski trgovci zbog izvoza bibera i zlata. Britanija i Holandija su vladale ovim ostrvom tokom kolonijalnog perioda u XIX i početkom XX veka, kada je započela seča šuma tropskog tvrdog drveta kojim je ostrvo bilo obraslo. Današnja politička podela Bornea – tri četvrtine južnog dela ostrva pripada Indoneziji, većina ostatka Maleziji, sa delićima koji čine Brunej – ukazuje na savezništva iz perioda britanske i holandske kolonijalne vladavine okončane proglašenjem nezavisnosti posle Drugog svetskog rata.
Napisao: Mel Vajt
Snimio: Matajas Klum
Nastavak ove priče možete pročitati u
novembarskom (#25) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari