Skoro trinaest kilometara južno od Jerusalima, tamo gde poslednje kržljave masline i kamenita kukuruzna polja prelaze u golu jalovinu Judejske pustinje, naglo se uzdiže brdo, strma kupa odsečenog vrha nalik na manji vulkan. To je Irodijum, jedna od veličanstvenih neimarskih tvorevina judejskog kralja Iroda Velikog, koji je niski brežuljak uzdigao u reprezentativno zdanje od beličastog kamena i okružio ga raskošnim palatama, fontanama i terasastim vrtovima. Irod je bio mudar i velikodušan vladar, sjajan vojskovođa i jedan od najmaštovitijih i najpreduzimljivijih neimara antike, čime je svom kraljevstvu osigurao ogromno blagostanje i moć. Ipak, danas je opštepoznat kao podmukli i okrutni monarh iz jevanđelja po Mateju, koji je naredio pokolj muške dece u Vitlejemu u neuspelom pokušaju da ubije novorođenog Isusa, a koji je prema proročanstvima trebalo da postane judejski kralj i spasitelj. U srednjem veku prikazivan je kao otelovljenje Antihrista: u ilustrovanim rukopisima i kao gargojl na ustima oluka gotskih katedrala prikazuju ga kako sebi pomahnitalo čupa bradu i zamahuje mačem na nesrećnu dečicu dok mu Sotona šapuće na uvo. Gotovo je izvesno da Irod nije naredio taj zločin koji se spominje jedino u jevanđelju po Mateju. Ali, neku decu je ipak ubio, uključujući i svoja tri sina, kao i svoju ženu, taštu i mnoge dvorane. Celog života je kombinovao stvaralaštvo i okrutnost, sklad i haos, na načine nepojmljive današnjim ljudima.
Izraelski arheolog Ehud Necer već pedeset godina traga za stvarnim Irodom, ne za onim koji je opisan rečima, već za onim o kojem svedoči kamen. Necer je otkopao ostatke mnogih Irodovih zdanja širom Svete zemlje, istražio palate u kojima je Irod živeo, tvrđave u kojima je vojevao, predele u kojima se najprijatnije osećao. Od mnogobrojnih Irodovih maštovitih graditeljskih projekata, Irodijum je jedini nazvan po njemu i verovatno mu je bio najviše prirastao za srce, jer je na kraju svoje bezobzirne i krvave vladavine sahranjen upravo tu, u otmenom mauzoleju.
Tačna lokacija Irodovog groba ostala je nepoznata skoro 2000 godina, do aprila 2007. kad su je Necer i njegove kolege s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu otkopali na višim obroncima Irodijuma. To otkriće je dovelo do novih spoznaja o jednom od najzagonetnijih umova antičkog sveta – i pružilo nove dokaze o mržnji koju je Irod izazivao među svojim savremenicima. To otkriće je preraslo i u politički incident: Palestinci su tvrdili da predmeti s tog nalazišta pripadaju njima, a jevrejski doseljenici su tvrdili da je ovaj grob još jedan dokaz da opravdano polažu pravo na Zapadnu obalu. Necera, čija su iskopavanja decenijama prekidali ratovi, invazije i ustanci, ovaj spor nije mnogo iznenadio. U Svetoj zemlji arheologija može da bude i te kako ispolitizovana.
Irod je rođen 73. godine p.n.e. i odrastao u Judeji, kraljevstvu u srcu drevne Palestine, rastrzane građanskim ratom i stešnjene između moćnih neprijatelja. Hašmonejska dinastija, koja je Judejom vladala 70 godina, razjedinila se zbog žestoke borbe za presto između braće Hirkana II i Aristobula II. Osim toga, kraljevstvo je bilo uvučeno u širi geopolitički sukob između rimskih legija na severu i zapadu i Parćana, tradicionalnih rimskih neprijatelja, na istoku. Irodov otac, glavni Hirkanov savetnik i vrsni vojskovođa, sklopio je savez s Rimljanima, koji su Aristobula proterali, a Hirkana proglasili kraljem Judeje.
Irod je već u detinjstvu uočio koristi od savezništva s rimskim gospodarima – stanovište odavno proglašeno kao izdajstvo jevrejskog naroda – a upravo će Rimljani na kraju Iroda i proglasiti za kralja. Irod će tokom čitave svoje vladavine težiti da uskladi zahteve Rima sa željama svojih jevrejskih podanika koji su ljubomorno čuvali svoju političku i versku samostalnost. Održavanje ove osetljive ravnoteže bilo je veoma teško zbog Irodovog porekla: majka mu je bila Arapkinja, a otac Idumejac. Mada je Irod vaspitavan kao Jevrejin, nedostajao mu je društveni status koji su uživali pripadnici moćnih starih jerusalimskih porodica iz čijih redova se biralo visoko sveštenstvo, a što je bila tradicija koje su se pridržavali hašmonejski kraljevi. Mnogi podanici su Iroda smatrali autsajderom – „polu-Jevrejinom“, kako će posle napisati njegov prvi biograf, jevrejski vojnik i aristokrata Josif Flavije – pa su nastavili da se bore za hašmonejsku teokratiju. Godine 43. p.n.e. Irodovog oca je otrovao hašmonejski pobornik. Tri godine kasnije, kad su Parćani iznenada napali Judeju, suparnička hašmonejska frakcija se udružila s osvajačem, zbacila s vlasti Hirkana, a onda se okrenula protiv Iroda.
U tom kritičnom trenutku, Irod se za pomoć obratio Rimljanima. Pod okriljem noći, s porodicom je pobegao iz Jerusalima i, pošto je porazio Parćane i njihove jevrejske saveznike u krvavoj bici na mestu gde će posle podići Irodijum, otputovao je u Rim. Zbog njegove nepokolebljive odanosti, rimski Senat ga je postavio za kralja Judeje. Irod je iz Senata izašao ruku pod ruku s dva najmoćnija čoveka Rimskog carstva: Markom Antonijem, vojskovođom i govornikom koji je vladao istočnim delom Rimskog carstva, i Oktavijanom, mladim patricijem koji je vladao zapadnim delom i koji će za devet godina poraziti Antonija i zavladati celim carstvom, a zatim uzeti titulu „Avgust“. Posle toga, jednim činom koji je postao simbol mnogih kasnijih kompromisa nužnih kako bi se kako-tako održao na vlasti, Irod je svečanu povorku poveo na Kapitol do Jupiterovog hrama, najvažnijeg rimskog svetilišta, gde je kralj Judeje prineo žrtvu bogovima paganskog Rima.
Napisao: Tom Miler
Snimio: Majkl Melford
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari