Mars je oduvek golicao ljudsku maštu. Tu crvenu planetu i njena lutanja nebom ljudi iz davnih vremena su smatrali zlokobnim i nasilnim: Grci su Mars poistovećivali s Aresom, bogom rata; Vavilonci su mu dali ime po Nergalu, bogu podzemnog sveta. Za drevne Kineze on je bio Jing-huo, vatrena planeta. Čak i pošto je 1543. godine Kopernik proglasio Sunce umesto Zemlje centrom bliskog svemira, ekscentričnost Marsovog nebeskog kretanja ostala je neobjašnjena sve dok 1609. godine Johanes Kepler nije prepoznao da su putanje svih planeta elipse, sa Suncem u jednom središtu.
Iste godine je Galileo teleskopom prvi posmatrao Mars. Sredinom XVII veka teleskopi su bili dovoljno usavršeni da su se njima mogla uočiti sezonska širenja i skupljanja polarnih ledenih kapa na Marsu, pa i oblici kao što je Syrtis Major, tamna mrlja za koju se mislilo da je plitko more. Italijanski astronom Đovani Kasini uspeo je da posmatrajući neke oblike na planeti odredi njenu rotaciju. Zaključio je da je dan na Marsu za četrdeset minuta duži od naših dvadeset četiri sata; pogrešio je za samo tri minuta. Dok je Venera, nama bliža i veća planeta, nudila nepristupačan oblačni pokrivač, Mars je pokazivao površinu sličnu Zemljinoj, što je podstaklo nagađanja o postojanju života na njemu.
Sve bolji teleskopi, u takmičenju protiv zamagljujućeg učinka guste i promenljive atmosfere naše planete, omogućavali su izradu karata Marsa s označenim morima, pa čak i močvarama gde je u pretpostavljenoj vegetaciji dolazilo do sezonskih promena u ritmu kolebanja ledenih kapa. Jedan od kartografa s najoštrijim okom bio je Đovani Skijapareli, koji je upotrebio italijansku reč canali za primećene pravolinijske veze između pretpostavljenih vodenih masa. Ta reč se mogla prevesti i kao „brazde“, ali „kanali“ su raspirivali maštu javnosti, pogotovo Persivalu Louelu, bogatom pripadniku bostonske kulturne i društvene elite, koji je 1893. godine podržao teoriju o kanalima kao veštačkim tvorevinama neke marsovske civilizacije. Kao astronom, Louel je bio amater i entuzijasta, ali nije bio čovek opsednut fiks-idejama. Izgradio je sopstvenu opservatoriju na jednoj zaravnjenoj uzvišici pored Flegstafa, u Arizoni, na visini većoj od 2000 metara i, kako je rekao, „daleko od ljudskog dima“; čak i astronomi koji se nisu slagali s teorijama ovog Bostonca smatrali su njegove crteže Marsa boljim od Skijaparelijevih. Louel je izneo teoriju o Marsu kao umirućoj planeti čije se visokointeligentno stanovništvo borilo protiv sve jačeg sušenja njihove planete sistemima kanala za navodnjavanje, koji su sprovodili i čuvali vodu koja se nalazila u polarnim kapama.
Tu viziju je, zajedno s Louelovim nepokolebljivim darvinizmom, dramatizovao H. Dž. Vels u jednom od klasičnih dela naučne fantastike, Ratu svetova (1898). Marsovcima koji napadaju Zemlju, iako užasno izgledaju i ponašaju se nemilosrdno, ipak je bila dopuštena kapljica nepristrasnog ljudskog razumevanja. Primenjujući napredne instrumente i pronicljivost izbrušenu „direktnim pritiskom nužnosti“, oni žudno upiru pogled kroz svemir u „našu mnogo topliju planetu, zelenu od rastinja i sivu od vode, s atmosferom punom oblaka koja jasno ukazuje na plodnost, a kroz pregršt uskomešanih oblaka na mahove se ukazuju široka prostranstva gusto naseljenih krajeva i tesna mora pretrpana brodovima“.
U narednih pola veka maštanja o Marsu, ovo susedno nebesko telo nam je služilo kao tmurni brat blizanac na koga smo projektovali naše zemaljske brige, muke i rasprave. Tadašnji gorući problemi, kao što su kolonijalizam, kolektivizam i industrijsko crpenje prirodnih bogatstava, pronašli su ogroman prostor izražavanja u raznoraznim marsovskim utopijama.
Napisao: Džon Apdajk
Nastavak ove priče možete pročitati u
decembarskom (#26) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari