Pečalbari od pamtiveka

Područje Gora na Šarplanini, na tromeđi Srbije, Albanije i Makedonije, na samom rubu Kosova i Metohije, prosto zastrašuje svojom divljom lepotom.

Planinske visove do leta okovane ledom smenjuju nepregledni pašnjaci, jarkozeleni tek krajem maja. U vreme kad se sneg sa Šare otapa, vode ima toliko da se zahuktalim rekama ne daju imena. Možda su bezimene i zato što brzo kopne i pretvaraju se u potoke. U toku dana ovde se izmene sva godišnja doba u svojim najekstremnijim varijantama.

Po vedrom vremenu na oštrim vrhovima mogu da se spaze divokoze, dok vukovi i medvedi zimi umeju da zabasaju na glavne seoske ulice.

U pregibima planine, negde toliko uskim da kuće štrče iz klisure kao naherene krivovrate pečurke, šćućureno je 19 goranskih sela. Još devet istog etničkog sastava pripalo je Albaniji 1923. godine, a dva su ostala u Makedoniji. Goranci tako dele oko 500 internacionalnih kvadratnih kilometara, ostajući u vezi preko šumskih staza i pograničnih isprava.

Zbijena mestašca odvojena su od ostatka sveta usled loših puteva koji kao da ne vode nikuda. i stalnog opreza i samodovoljnosti goranskog naroda.

Izolovanost i surova priroda učinili su da Goranci ostanu gorštaci, nepokolebljivih patrijarhalnih uverenja i ruralnog računanja vremena, iako je XXI vek u Goru uveliko zakoračio preko interneta i drugih modernih tekovina.

Tradicija i dalje diktira njihovo ponašanje. U ovom narodu stočara i pečalbara još uvek je najvažnije načelo „radi, štedi i umri“, pa dan za one koji se, kao Redžep Džapče iz Broda, bave uzgojem stoke i konja, počinje pre izlaska sunca.

Treba pomusti 150 ovaca i desetak krava, što je, kako kaže domaćin, nažalost samo mali deo nekadašnjeg stada. A svaka beži i otima se, a kad je gazda najzad savlada i energično stisne vime, ispušta plačni glas pun negodovanja. Ovce su svojeglave i kad odu na ispašu, a u nadmudrivanju tada pomažu samo šarplaninci. Srčani su toliko da se bez treptaja sukobe sa divljim zverima. Ali i međusobno, na često organizovanim borbama.

Dok on sa stadom prevaljuje kilometre, žena Nadžija radi po kući i pravi nadaleko poznati ovčiji sir, čiji punomasni ukus dugo ostaje u ustima. Na policama su kolutovi žutog „šarskog“, u kacama kiselo mleko toliko gusto da može da se seče nožem.

Štala i mlekara su apotekarski čiste, a staza kojom prolaze krave je pokrivena tepisima, da životinje ne bi prljale dvorište blatnjavim papcima.

Muža se ponavlja s večeri, kada se stoka vrati sa pašnjaka. Oštra vuna se odavno ne upreda jer nema otkupa, dok se meso prodaje seoskim mesarama, uz klanje na licu mesta. Jedino je za mlečne proizvode razgranata mreža potražilaca.

Ali, sve je to „ništa“, tvrde uglas, pravu zaradu donosi samo rad u tuđini. Zato je u Gori ostalo tek oko 6000, uglavnom staračkih domaćinstava, dok je tri puta više stanovnika u rasejanju.

Većinom zanatlije, Goranci u tuđini najčešće drže buregdžijske, ćevabdžijske, poslastičarske ili bozadžijske radnje, vrlo rasprostranjene i u samoj Gori. Važe za vrlo vredne i predane poslu, a svaki dinar koji zarade odvajaju za izgradnju kuće u zavičaju. Nikad se ne zna kada će im zemlja u kojoj su potražili bolji komad hleba odreći gostoprimstvo. Koliko god dugo da negde borave, smatraju da su tu privremeno.

Novac čuvaju i za važne porodične proslave koje nastoje da održe u Gori.

Terzijski ili krojački zanat je zato na visokoj ceni, jer Goranci, a posebno njihove žene, žive za svetkovine, kada oblače čipkom izvezene nošnje.

Napisala: Dragana Nikoletić
Snimio: Goran Sivački

Nastavak ove priče možete pročitati u
januarskom (#27) broju časopisa National Geographic Srbija.