Aerodrom u Palermu zove se Falkone-Borselino. Zvuči kao naslov neke američke policijske serije iz 70-ih godina XX veka, i niko vam ne bi zamerio što ne znate da je nazvan po dvojici pogubno hrabrih sudija koji su pokušali da Siciliju najzad oslobode tradicionalnog jarma organizovanog kriminala. Obojica su smrtno stradala u atentatima. Ovdašnji stanovnici nerado razgovaraju o mafiji s nepoznatima: mafija je sramotna porodična briga, ne tiče se ljudi izvan Sicilije, to je privatna tragedija. Sicilija je zatvorena zajednica. To možete da osetite po pocrnelim baroknim ulicama glavnog grada Palerma, u kome oštećenja od bombardovanja tokom savezničkog iskrcavanja 1943. još nisu potpuno sanirana i gde u starim vilama stanuju izbeglice iz Severne Afrike. Palermo je nepoverljivo i zatvoreno mesto, prelepo ali zaostalo.
Istorija Sicilije je prava evropska tragična i romantična saga – do 50-ih godina XX veka stanovnici Sicilije su bili među najsiromašnijim seljacima u zapadnom svetu. Vekovima su jedva sastavljali kraj s krajem, bili su žrtve stalnih krvnih osveta i neprijateljstava, nepravdi, izrabljivanja, ubistava iz časti i ubilačkih kodeksa, a sve to bilo je obavijeno mirisom rascvetalih mandarina i tamjana iz kadionica. Na Siciliji krv zaziva krv već vekovima.
Kapucinski samostan u Palermu varljivo je neugledna zgrada na mirnom trgu pored groblja, na suprotnom kraju grada od mesta gde je 1992. godine mafija poravnala račune sa sudijom Borselinom. Ispred vrata, stisnuti u uglu, dva ulična prodavca nude razglednice i vodiče; unutra za stolom sedi fratar. I on prodaje razglednice, kao i ulaznice i pobožne drangulije. Danas nema puno posetilaca pa čita novine.
U dnu stepeništa, pored drvenog kipa Device Marije, nalazi se ulaz u katakombu – čekaonicu za pokojnike. Iznenađujuće je prostrana, sa zasvođenom tavanicom i dugim hodnicima koji se pružaju pod pravim uglom. Unutra je prohladno i memljivo, prožeto jetkim mirisom posmrtnih ostataka i gnjile odeće. Prozori su visoko i raspršuju sunčevu svetlost u bledi sjaj. Fluorescentne sijalice trepere i svojom svetlošću pojačavaju utisak anemičnosti obdukcione sale. Skoro 2000 pokojnika visi na zidovima, sedi na klupicama, počiva u svojim trulim kovčezima, odeveni u svečano ruho, uniforme svog zemaljskog poziva. Osim njih, ovde dole nema nikoga.
U Evropi je sušenje i čuvanje leševa isključivo sicilijanski običaj. Ima i drugih sličnih primera u Italiji, ali većina ih se nalazi na Siciliji, gde je odnos između živih i mrtvih naročito jak. Niko ne zna koliko mumija zaista ima, ili koliko njih su fratri odneli i sahranili, jer nisu bili načisto s teološkom opravdanošću čuvanja posvećenih leševa. Ovaj fenomen odmah nameće pitanje: zašto bi iko ovako nešto činio? Zašto biste izlagali tela u raspadanju?
Zbunjen prolazim između njih, pokušavajući da dokučim šta zapravo osećam. Na zapadu leševe ne viđamo često – prestanak života se obavija velom tajne. Ali ovi pokojnici poseduju izvesnu mističnost, karaktere i osobenosti. Dok sa morbidnim zanimanjem proučavam pokojnike – znači tako izgleda smrt – shvatim da je najvažnija razlika između živih i mrtvih ta što u pokojnike možete da zurite i da im se unosite u lice, što je vrsta radoznalosti koju živi ne bi trpeli. A onda pomislim da bi kao zvučnu podlogu trebalo da pustim „Triler“ Majkla Džeksona s obzirom na to kako lažno ovi leševi izgledaju, poput zombija iz loših filmova strave, kako veliki životni rasplet komično i patetično oponaša ne samo umetnost nego jeftinu umetnost. Vilice su im razjapljene u nemom jauku, kvarni zubi se preteći keze, očne duplje prazno zure, komadići uštavljene kože još se drže na upalim obrazima i kvrgavim prstima. Oni su uglavnom mali i kržljavi, a prekrštene ruke im mlitavo vise dok se srozavaju uprkos žicama i klinovima koji pokušavaju da ih drže u uspravnom položaju; glave im se klate na ramenima, tela polako urušavaju od napora oponašanja bivšeg života.
Napisao: A.A. Gil
Snimio: Vinsent Musi
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#28) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari