Na Slanom kopovu sa širom okolinom do sada je zabeleženo 203 vrste ptica, od kojih 73 pripadaju gnezdaricama. U posebne ornitološke atrakcije ovog jedinstvenog lokaliteta spadaju morski žalar, crvenonogi prudnik, bukavac i sabljarka…
Niko ne sanja o plovidbi i moru tako intenzivno i ludo kao žitelji nekadašnje rimske provincije Panonije, velike nizije u slivu Dunava, Save, Tise i Morave, između planinskih venaca Alpa i Karpata. To je, čini se, sasvim logično, jer danas grade kuće, hodaju, oru, ljube i psuju zemlju koja je nekada bila dno golemog i silnog mora. Neki žitelji Vojvodine danas sebe doživljavaju kao ostarele mornare na suvom, nalik starim, nasukanim brodovima, jedrenjacima iskidanih jedara i pramca zabodenog u pesak, kojima samo povoljni vetar nedostaje da bi se, puni nove nade, otisnuli na debelo more. Čak i u zlo doba, kad se preko noći izliju široke, naizgled pitome ravničarske reke ili podzemne vode krenu iz dubina i prekriju oranice i slatine, oni prihvataju da je to samo hir prirode, a krivicu prestrojavaju na kolosek sopstvenog nehaja, pa još sa ushićenjem govore da se to, eto, vratilo Panonsko more. U tom snu o povratku nekadašnjeg Panonskog mora, u kojem su živeli delfini (Cyrtodelphis), džinovski kitovi (Cetotherium) i opasne ajkule (Carcharodon megalodon) ovdašnji svet, a naročito Banaćani, redovno plasiraju priču o panonskoj Atlantidi, o izgubljenim gradovima i varošima koje je progutalo grotlo vode ili su u dubinu povukli tegovi blata. Taj san toliko je intenzivan, jak i omamljujući da žitelji ovog područja, zaneti oniričkom vizijom, ne vide (istina maleni, od glavnih puteva malo skrajnuti i od nadležnih loše obeleženi) jedinstveni i, moguće, jedini ostatak nekadašnjeg Panonskog mora – jezero Slano kopovo.
Slano kopovo, šest kilometara istočno-severoistočno od Novog Bečeja, ipak nije drevni ostatak nekadašnjeg mora, ali je njegova važnost i značaj, kao specifičnog i raritetnog rezervata prirode, potvrđena 2004. godine stavljanjem na listu Ramsarske konvencije, na kojoj se nalaze močvarna područja koja su od međunarodnog značaja naročito kao staništa ptica močvarica. To je, dakle, slana akvatorija specifična po jedinstvenim panonskim ekosistemima tipičnim za slane, muljevite bare i njihove povremeno presušene delove. Koncentracija soli varira u zavisnosti od količine vode i kreće se od 7825 do 64.134 mg/l. Poreklo soli u jezeru naučnici dovode u vezu sa potolinskim karakterom Panonske nizije, koja je okružena vencem Karpata.
„Ovaj planinski venac karakterističan je po prisustvu eruptivnih stena i kristalastih škriljaca koji u vidu oslobođenih elemenata bivaju nošeni planinskim rečicama i taloženi u banatskoj ravnici“, objašnjava dr Branislava Butorac, iz Zavoda za zaštitu prirode Srbije, odeljenje u Novom Sadu.
Pošto su lako rastvorljive, ove soli zasoljavaju tlo koje je ionako slano zbog visokog nivoa podzemnih voda. U klimatskim uslovima Vojvodine, te soli se talože na površini tla, a zbog toga, kada se u letnjim mesecima voda povuče, Slano kopovo biva pokriveno belom skramom debelom i nekoliko santimetara.
So i voda (ekološka ravnoteža diktirana je kako vodnim režimom, tako i karakterom podloge, u ovom slučaju solončak) osnovni su ekološki faktori koji određuju uslove života na Slanom kopovu.
Ovaj tip bara jednostavno nestaje, zbog čega je Zavod za zaštitu prirode Srbije pokrenuo akciju za očuvanje Slanog kopova, uvažavajući važnost tog jezera zbog samo njemu svojstvene reprezentativnosti, značajnog i bogatog ptičjeg sveta, specifičnog florističkog diverziteta i veoma heterogene strukture slatinske vegetacije…
Slana, Šoškop ili Lesno kopovo, kako još zovu ovu jedinstvenu akvatoriju, nalazi se u severnom Banatu, na aluvijalnoj ravni omeđenoj trasom puteva Novi Bečej–Kikinda i Novi Bečej–Bašaid–Zrenjanin. Sa druma se samo nazire tirkizna traka, više u vazduhu, kao da lebdi, nego da je na zemlji. Jata ptica i titraji vode, čiji se lik ogleda u blistavoplavom koloru neba. Puta nema. Treba ići pešice, preko slatine, pastirskom stazom koju su, između retkog rastinja, sive trave, žbunova šipka i mirisa tek uzorane zemlje, utabala stada njihovih krava i ovaca. Miris soli puni nozdrve. Omamljuje. Čoban i pulin dremaju kraj ognjišta u zaklonu od pruća i tuluzine. Stado poleglo. Vetar stao.
Napisao: Miloš Latinović
Snimio: Vladimir Sretenović
Nastavak ove priče možete pročitati u
februarskom (#28) broju časopisa National Geographic Srbija.
Novi komentari