Sinajska gora je za mnoge samo jedno od odredišta ukoliko se nađu u nekom od popularnih egipatskih letovališta, dok je za one druge, koji šire posmatraju stvari, ona punkt koji je bitno oblikovao civilizaciju kojoj pripadamo. Hrišćanstvo, judaizam i islam, tri monoteističke, neretko međusobno isključive religije, imaju svoju zajedničku tačku na Sinajskom poluostrvu.
Sve češće se sreće da je Mojsije, Moše, ili Musa bio istorijska ličnost, čak i u delima najskeptičnijih stručnjaka. Prema Starom zavetu, Mojsije je bežeći od počinjenog ubistva pristupio pozivu proroka judaizma. U zemlji Madijamskoj, koja se danas locira kao područje istočno od Akabskog zaliva, osniva porodicu i započinje nov život. Kasnije, bez podrobnijeg biblijskog objašnjenja, napasajući tastova stada u zabiti, stigao je do „gore Božje Horiv“, najverovatnije Sinaja, gde doživljava iskustvo koje će skicirati fizionimiju naše civilizacije – obraćanje vrhovnog bića iz kupine u plamenu, ono što se naziva Mojsijevom teofanijom. Racionalisti tvrde da je Mojsije možda mogao da vidi jarke pupoljke pustinjske akacije (Loranthus acacia).
Međutim, ono što mi je više privlačilo pažnju je Mikelanđelovo viđenje Mojsija u čuvenoj skulpturi, a naročito takozvani „rožčići“ na Mojsijevoj glavi. Odgovor leži u lošem prevodu sa hebrejskog. Izraz keren (što može da znači i da nešto strči) koji je trebalo da objasni izbijanje svetlosti sa Mojsijevog lica, na latinskom se izrodilo u cornuta, pa je Mojsijevo lice tako postalo „rogato“, a pedantni genije Mikelanđelo se doslovno držao teksta. Još jedan primer koliko želja za znanjem može da bude i hrabra i teška.
I Mojsije i Mikelanđelo bili su na neki način reformatori i obojicu je verovatno radoznalost terala da prodrmaju pravila i tradiciju koja je vredela u njihovo vreme. Jedan drugi reformator, koji je i te kako protresao svoje vreme, Martin Luter, na pitanje šta je bog radio pre nego što je stvorio svet, odgovorio je: „Sedeo je ispod breze i seckao šibe za radoznalce koji bi sve da znaju.“
Novi komentari