I dok je jutarnja izmaglica polako bledela dižući se nad usnulom rekom, neujednačeni ali ipak skladni poj nebrojenih ptica širio se močvarnim prostranstvima uz nju. Na obalama su se u obrisima ukazivali vrbaci i skupine starih čvornovatih stabala, ispresecani tršćacima, baricama i zalutalim rukavcima. Novi dan se rađao, dok je elegantni parobrod ostavljao iza sebe Apatin, živopisno mesto ribolovaca na levoj obali Dunava. Praćen brojnim drvenim čamcima punim lokalnih poznavalaca okolnih ritova, spremnih da za napojnicu pomognu gostima u probijanju kroz neprohodne močvare Apatinskog rita, parobrod se lagano spuštao nizvodno ka ušću Drave u Dunav. Mala ekspedicija predvođena princem Rudolfom, prestolonaslednikom Austrije, bila je spremna da se prvi put iskrca na tlo u potrazi za trofejima, ali i novim saznanjima o životu ptica u gustim, netaknutim močvarama Dunava. Za istraživački deo pohoda bio je zadužen niko drugi do čuveni prirodnjak i publicista Alfred Brem, koji je marljivo pratio prestolonaslednika i njegovo odabrano društvo u ovoj, prvenstveno lovačkoj avanturi. Pomno posmatrajući ponašanje ptica tokom putovanja, ali i analizirajući brojne ulovljene primerke, punio je svoju beležnicu novim saznanjima o pticama dunavskih ritova, u prvom redu orlovima i drugim krupnim grabljivicama.
Od ovog čuvenog putovanja, koje će Brem kasnije pretočiti u jedan od svojih mnogobrojnih putopisa i objaviti, deli nas preko 130 godina i na svu sreću, metodi istraživanja živog sveta su se unekoliko promenili, lov na velike grabljivice je strogo zabranjen. Ipak, opstanak ovih zadivljujućih vrsta je i dalje pod znakom pitanja. A ptičiji svet, neraskidivi deo ekosistema, neminovno oseća posledice smanjenja životnog prostora oko sebe. Razlozi za to su brojni, no čini se da su među osnovnim širenje čoveka i opšti razvoj, vršeći pritisak na prirodu koji ona često ne može da podnese. I kao što nas Bremovo pero zanosno vraća u prošlost, opisujući kako su prostrane močvare Dunava nekada bile i kako je živi svet u njima bujao, tako nas na to upućuje još jedan junak ove priče, Jovan Đurđević zvani Tuna. Možda je bolje reći samo Tuna, ionako ga pod tim imenom odvajkada znaju svi u njegovom romskom naselju. Sada već gospodin u poodmaklim godinama, pomalo oronulog zdravlja, seća se i jednostavno kaže: „Nekada sam bio žabaroš, sada više nisam.“ Polako se krećući kroz suton po krivudavom dunavskom nasipu sa svojim pajtašem Đurom Oršošem-Duruom, i danas čuvenom po roli u Skupljačima perja, pokazuje nam neke od barica gde se za jednu noć moglo uhvatiti i do 30 kilograma žaba, prepadajući ih karbitnim lampama i hvatajući onako usnule da bi se snabdelo nezasito crno tržište, a bez razmišljanja o posledicama koje ovakvo haranje prirode ostavlja iza sebe.
A čini se da je oduvek tako i bilo, ne razmišljajući o dugoročnim posledicama, nekad možda i usled nemogućnosti da se one pravilno sagledaju, čovek je naseljavao, koristio, trošio i nadasve prilagođavao ove prostrane močvare prepune života svojim potrebama. Tako je i pre više od dve stotine godina, nedaleko od Bačkog Monoštora, na iskopavanju nadaleko poznatog Velikog bačkog kanala po nacrtima braće Kiš, prva lopata bila ništa drugo nego znak napretka jednog društva koje je sposobno da isušuje močvare i pretvara ih u plodno tlo ili mesto pogodno za širenje ljudskih naselja. A sve to su posmatrale one ptice sa početka priče, bivajući sve više stešnjene u smanjenom životnom prostoru koji im je preostajao, sve češće uznemiravane i primoravane da nađu nova skloništa u dubinama gustih šuma.
Pa ipak, ritovi na krajnjem severozapadu naše zemlje, oko Apatina, Bačkog Monoštora i Bezdana, danas predstavljaju jedno od retkih očuvanih celovitih plavnih područja na čitavom toku Dunava, svakako najznačajnije od te vrste u našoj zemlji. Značaj ovih ritova prevazilazi nacionalni karakter, prostirući se i na suprotnoj obali Dunava gde obrazuju nadaleko poznati Kopački rit. Tu negde na ušću Drave u Dunav smestio se taj trougao prirode koji se prostire i na sever u susednu Mađarsku, odolevajući svim nedaćama koje je čovek nemilice nametao prirodi u proteklih dve stotine godina.
Napisao: Boris Erg
Snimio: Dragoljub Zamurović
Nastavak ove priče možete pročitati u
martovskom (#29) broju časopisa National Geographic Srbija.
…zao mi je sto su princ Rudolf i A.E.Brem lovili ptice,ali mislim da je to zanemarljivo u odnosu na to sta smo mi do sada „ucinili“ za prirodu! za mene je Brem neponovljiv,umetnik, prirodnjak i pisac uz ciju knjigu sam rastao i naucio da volim i cenim prirodu. zao mi je sto se o tome jako malo zna i drago mi da ste ga spomenuli u ovom lepom tekstu.
[Odgovori]